21. oktobar 1941. godine važi za jedan od najmračnijih dana u istoriji Srbije. Tog jutra, u Kragujevcu, nemačke okupacione snage su streljale više hiljada nedužnih ljudi – radnike, učenike, sveštenike, profesore, trgovce, činovnike. Ubijani su svi koji su se našli u njihovim spiskovima. To nije bilo ratno nasilje – bio je to hladno organizovan zločin.
Okupator je odlučio da za smrt nekolicine nemačkih vojnika, koje su ubili ustanici u okolini, strada ceo grad. Politika kolektivne odmazde, koju je sprovodio general Franc Beme, propisivala je streljanje sto Srba za jednog ubijenog Nemca i pedeset za svakog ranjenog. Naređenje je bilo jasno i bezosećajno: kvota mora biti ispunjena.
Grad pod opsadom
Od 19. oktobra Kragujevac je bio blokiran. Ulice su se praznile, kuće pretresale, ljudi izvođeni bez pitanja. Uhapšeno je više od sedam hiljada muškaraca različitih godina – od šesnaestogodišnjih dečaka do sedamdesetogodišnjih staraca.
Zatvorenici su sabijeni u školska dvorišta i kasarne. Najviše ih je bilo u Prvoj gimnaziji i u školama koje su Nemci pretvorili u privremene logore. Deca su tu provela noć, ne sluteći šta ih čeka.
Svedoci su kasnije pričali da su neki učenici pokušali da se sakriju između stolova, neki su pevali, drugi pisali pisma svojim roditeljima. Nastavnici su odbili da se odvoje od svojih đaka. To jutro, kada su kamioni krenuli ka Šumaricama, tišina je bila teža od svakog zvuka.
Krv u Šumaricama
Streljanje je počelo rano ujutru, 21. oktobra. Grupe od po pedeset ljudi izvođene su na livade pored grada. Postavljani su u redove, a ispred njih su stajali nemački mitraljezi. Posle svakog rafala čuo bi se hladan glas oficira: „Sledeća grupa napred.“
Do podneva je sve bilo završeno. Zemlja se crnela od tela i baruta. Ubijeno je više od dve i po hiljade ljudi. Među njima oko tri stotine učenika, neki jedva da su bili stariji od petnaest godina.
Jedan od svedoka, nemački vojnik koji je kasnije svedočio, zapisao je da je jedan dečak pre streljanja stao mirno, kao pred nastavnikom, i rekao: „Pucajte, ja i sada držim čas.“ Taj glas, izgubljen u prašini i dimu, ostao je da večno odjekuje.
Naša čuvena pesnikinja Desanka Maksimović napisala je pesmu „Krvava bajka“ koja opisuje svu Golgotu stradanja kragujevačkih đaka.
Kada zločin postane zavet
Kragujevac je tog dana ostao bez budućnosti. U jednom trenutku nestali su čitavi razredi, porodice, škole. Sve što je značilo život – bilo je prekinuto. Posle rata, Srbija je pamtila Šumarice kao svoje sveto mesto. Tamo su podignuti spomenici, a na jednom polju urezano je samo jedno pitanje: „Zašto?“
Odgovor nije nikada stigao. Ali tišina u Šumaricama svake godine govori više od svakog objašnjenja. Svakog 21. oktobra, u vreme kada je počelo streljanje, zvona zvone za sve nedužne. Bez imena i bez broja.
Kraj generala Bemea
General Franc Beme, čovek koji je izdao naređenje za masakr, posle rata je zarobljen i suočen sa optužbama za ratne zločine. U strahu od suđenja, u jednom zatvoru u Salcburgu 1947. godine – izvršio je samoubistvo.
U narodu se, međutim, raširila druga priča. Govorilo se da je čoveka koji je naredio streljanje našao i ubio Bogoljub Šijaković, nekadašnji oficir i borac. Da li je to bila istina ili samo legenda, danas više nije važno. Za narod je to bio simbol da pravda ipak postoji – da je neko, negde, povukao obarač u ime kragujevačkih đaka.
Tišina kao opomena
Streljanje u Kragujevcu nije samo istorijski događaj – to je večni podsetnik šta se dešava kada zlo vlada bez savesti. Đaci i nastavnici, nevini i mladi, postali su simbol krvi i stradanja, ali i simbol ljudske otpornosti. Šumarice danas čuvaju tihu opomenu: zaborav je neprijatelj sećanja, a pravda, makar u legendi o Bogoljubu Šijakoviću, mora da postoji. Krvava bajka nije bajka – ona je naš zavet, opomena i sećanje koje traje.
