Srpski nacionalni identitet je oblikovan Zavetom i elementima koji su sa njim u vezi. Propagandisti najnižeg nivoa, koje će, koliko sutra, zameniti veštačka inteligencija, dresiraju nas da poverujemo da su to tzv. relikti prošlosti kojih treba da se oslobodimo, a prećutkuju nam se da odricanje od njih znači i odricanje od statusa naroda.
Nedavno sam se našao pored jednog fensi restorana u Novom Sadu. Dok sam čekao prevoz za Suboticu, posmatrao sam kako se na obližnjem semaforu zaustavlja horda vozila. Među njima je bilo i nekoliko luksuznih automobila srpskih registracija. U njima su sedeli muškarci i žene koji su bili obučeni vrlo moderno i, rekao bih, skupo. Po blaziranom izrazu njihovog lica, reklo bi se da im je omiljeni pogled onaj na ogledalo i da su veoma zadovoljni sopstvenim životima – ako ni zbog čega drugog, onda zato što imaju nešto što 90 odsto ostalih Srba nemaju (odnosno, njihova krava je živa, dok je komšiji crkla).
Ova scena se dogodila između dva simbolički bitna događaja: prethodi joj poraz naših košarkaša od košarkaške velesile pod imenom Finska (jer nismo uspeli/želeli/mogli da našu reprezentaciju izolujemo od dnevne politike), a posle nje se dogodio poraz naše fudbalske reprezentacije od Albanije (kojoj u dve utakmice nismo uspeli da damo ni jedan jedini gol).
Razume se, sport nije najvažnija stvar na svetu, ali nije ni najmanje bitna: sport je ogledalo države i stepena njene konkurentnosti u svetskim okvirima i zato na svakoj olimpijadi prisustvujemo ratovima između Amerike i Kine.
Postali smo, dakle, svedoci jednog paradoksa: Srbija se „iznutra“, bogati i „jača“; Partizan i Zvezda u košarci, kao i Zvezda u fudbalu, nikada nisu imali veće budžete; šoping-molovi se otvaraju, „Beograd na vodi“ metastazira, srednja klasa sve više putuje u inostranstvo, život postaje udobniji i komforniji. Međutim, Srbija „spolja“ nikada nije bila slabija i beznačajnija: rutinski okrećemo glavu od činjenice da i besni psi na Kosovu i Metohiji imaju bolji tretman od Srba, a da se Bosna i Hercegovina pod kolonijalnom upravom sve više unitarizuje, kako bi u konačnici, od tamošnjih Srba ostalo isto ono što je ostalo do Srba u Hrvatskoj (i u smislu broja i u smislu mentalne strukture).
Činjenicu da Srbija nema moć da u Srbiji štampa nacionalni paket udžbenika kod srpskog izdavača, doživljavamo kao normalnu stvar, dakle, kao poraz od Finske ili Albanije u bilo čemu.
Kako smo došli do toga da istovremeno „jačamo“ kao pojedinci i nestajemo kao narod (i demografski i politički).
Odgovor na ovo pitanje, naravno, polazi od Vidovdana, odnosno Kosovskog zaveta. Sećate se, svojevremeno su nam govorili kako treba da se odreknemo prošlosti da bismo stupili u tzv. svetlu budućnost. Simbol te „svetle budućnosti“ bilo je članstvo u EU. Pošto još nismo postali članovi ovog društva, a izvesno je i da nećemo skoro (jer, objektivno rečeno, EU nema potrebe da promoviše u člana jednu koloniju), nekima izgleda kao da se još uvek nismo oslobodili te prošlosti (dakle, Zaveta). Međutim, istina je da jesmo – Zavet je danas pluskvamperfekat (davno prošlo vreme) za veliki broj Srba.
Ova Srbija, u kojoj živimo, jeste Srbija bez Zaveta, što znači da jedan veliki broj ljudi nema u svesti niti Zavet, niti njegovo značenje. (Primera radi, to nema u svesti i jedan moj student koji već dva ispitna roka uporno ne zna ko je napisao pesmu Na Gazi Mestanu; to njegovo neznanje nije samo tragedija samo po sebi, već i zato što je moj kabinet jedno od retkih mesta u ovoj zemlji na kome za to neznanje neće dobiti – pohvalu).
Šta je Kosovski Zavet? Šta se krije u njegovim šiframa poput „carstva nebeskog“ ili u maksimi: „bolja nam je smrt u podvigu, nego život u stidu“? Šta to uopšte znači?
Tumačenja je puno, a meni je najmilije ono po kome nas Zavet zavetuje da svoj život posvetimo nečemu što je veće od nas samih, redukovanih na zbir bioloških/fizioloških nagona koji počinju našim rođenjem, a završavaju se našom smrću. To nešto više (zato „nebesko carstvo“) nije samo lično već i kolektivno: to je osveta Kosova, odnosno rekonkista u terminima španske istorije i njihovog odnosa prema Mavarima koji su zaposeli Andaluziju.
Zavet koji je od svakoga od nas, u prošlosti, tražio nešto više od golog preživljavanja i ličnog bogaćenja, postao je predanje koje je odredilo naš nacionalni identitet, zahvaljujući usmenoj, narodnoj epici i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, instituciji koja je, uz mrežu anonimnih narodnih pevača, bila ko-autor Zaveta.
Ona to nije postala slučajno, već zato što pravoslavlje od čoveka, po prirodi stvari, traži nešto više od onoga u se, za se, i podase. (Te činjenice trebalo bi da budu svesni koliko mirjani, toliko i sveštenstvo). Zavet je, dakle, zahtev da budemo nešto više od životinje. Prisećajući se Ničeovih razmatranja o istoriji, možemo da kažemo da je Zavet ono istorijsko znanje koje ima smisla, jer nas čini delotvornim u sadašnjosti.
Odnos prema Zavetu je određen dostojanstvom. Biti dostojanstven, znači biti dostojan veličine i značaja nečega što nasleđuješ. Bez tog dostojanstva, Zavet je samo deo monumentalna prošlosti koja nema veze sa sadašnjicom. Svaki čovek ili generacija koja nasleđuje nešto veliko, mora da u sebi izgradi osećaj dostojanstva. Sa tim problemom susreo se i Milan Rakić (srpski pesnik i diplomata, a jedno vreme i konzul u Prištini koja je tada bila deo Otomanske imperije) kada je 1906. godine u pesmi Na Gazi Mestanu napisao sledeće stihove:
Danas nama kažu, deci ovog veka
Da smo nedostojni istorije naše (…)
Rakić je ne samo pesmom, već i delom dokazao, da su, i on sam, kao i njegova generacija, ipak bili dostojni Zaveta. Na početku Prvog balkanskog rata, 1912. godine Rakić je svojevoljno prešao iz diplomatije u dobrovoljce, da bi sa svojom jedinicom stigao do Gazi Mestana. Bilo je to vreme kada su odrasli ljudi u Srbiji plakali ne zato što su bili mobilisani, već zato što iz različitih razloga nisu mogli da budu mobilisani. Narod je očigledno bio dostojan Zaveta i nikoga nije mrzeo – ni samog sebe, ali ni svoje neprijatelje.
Srpski nacionalni identitet je oblikovan Zavetom i elementima koji su sa njim u vezi. Propagandisti najnižeg nivoa, koje će, koliko sutra, zameniti veštačka inteligencija, dresiraju nas da poverujemo da su to tzv. relikti prošlosti kojih treba da se oslobodimo, a prećutkuju nam se da odricanje od njih znači i odricanje od statusa naroda.
Međutim, kada propagandno đubre zamenimo ozbiljnim naučnim radovima, videćemo da, primera radi, Hantington među narode sa zavetnim identitetom ubraja i Srbe, dok Liotar u svom Postmodernom stanju, objašnjavajući narativno znanja koje se prenosi sa kolena na koleno, spominje Vuka Stefanovića Karadžića i našu usmenu književnost.
Zavet i epika nisu, dakle, nikakvi „relikti“ prošlosti već naši intelektualni brendovi – ono po čemu nas poznaju i ljudi koji nisu stručnjaci za slavistiku. Ako se od njih „oslobodimo“, od nas neće ostati ništa. Naime, ni Hantington ni Liotar ne znaju ni za kakvu tzv. „drugu Srbiju“ – to bi za njih bilo nižerazredno propagandno smeće, sa kojim ne bi želeli da prljaju ruke.
Međutim, tim propagandnim smećem bave se neki mediokriteti u zemlji i u svetu, po zadatku, pa je zato proces promene svesti usmeren direktno na naše brendove. Kada je u pitanju epika, primera radi, nemački slavista Rolf Diter Kluge, „savetuje“ nam da je izbacimo sa univerziteta, nazivajući je prevaziđenom. Kako da ne! (Za ovaj podatak zahvaljujem kolegi Borisu Bulatoviću, autoru važne knjige Oklevetana književnost).
Zavetna priroda našeg identiteta briše se, opet, preko sistema državnih praznika. Među njima se, naravno, ne nalazi Vidovdan, ali je zato tu čuveni „Dan potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu“, koji za nas ima otprilike isto onoliku važnost koliko i ishod nacionalnog prvenstva u ragbiju u državi Fidži.
Situacija nije mnogo drugačija ni sa ostalim sekularnim državnim praznicima, pa tako danas Srbija praktično nema državni praznik koji može da emituje neku emociju & ponos. Umesto da nas spoje sa tradicijom, koja može da nas motiviše za delo u sadašnjosti, našim praznicima upadljivo nedostaje moć da bilo koga motivišu za bilo šta drugo, osim eventualno, za spajanje vikenda.
Umesto Zaveta, nama se danas nudi kolonijalna naracija.
Ona se sastoji od dve komponente: prvu određuje toliko puta ponavljanja rečenica da EU nema alternativu. Ova rečenica stvara sliku sveta u kojoj je interes Srbije podređen interesu EU. Ako je tako, onda je savršeno legitimno ne samo raditi za EU i njene kompanije, nego raditi za EU, a protiv Srbije, budući sa Srbija u rečenici EU nema alternativu, uopšte ne zavređuje bilo kakvo poštovanje, jer se i ne spominje.
Primera radi, ako je sa geopolitičke tačke gledišta potpuno normalno i savršeno logično da EU slabi Srbiju stvaranjem tzv. „vojvođanskog“ identiteta – kako bi tako oslabljenja u nekoj promenjenoj geopolitičkoj situaciji Srbija ipak bila onemogućena da vodi suverenu politiku – onda ova kolonijalna naracija ukida bilo kakav oslonac za svakoga ko želi da se bori protiv stvaranja tog „identiteta“, jer bi to značilo da se taj neko bori protiv EU, odnosno da je srpski „klerofašista“, „nacoš“ i tako dalje. (Po istoj logici, to su i svi oni koji se s pravom bore protiv kopanja litijuma i ekološke katastrofe u najavi)
Druga komponenta je i dalje živa naracija o srpskoj krivici u kojoj se Hag uvek nekako pretvori u Ninberg, posle čega zaista više nije važno da li ćete da kažete da je „haška istina“ selektivna i politički motivisana ili ne. To je isto kao kada biste odmah nakon što ste se oženili, počeli da opanjkavate svoju suprugu. Normalan i ozbiljan čovek bi prekinuo te vaše gluposti, pa bi vas zapitao: ako je takva, zašto si je onda uopšte i oženio? To važi i za „hašku istinu“: ako je sud takav, zašto prihvataš/ponavljaš njegovu „istinu“ o Srbima.
Smisao krivice koja se priznaje, (bez obzira na njene kasnije alibi-relativizacije) jeste da poništi osećanje dostojanstva koje od nas traži Kosovski zavet, kako bismo taj Zavet uopšte mogli da nasledimo. Srbi koji se osećaju krivima i vole da o tome dobošare, ne samo da nisu dostojni Zaveta, već nisu dostojni čak ni toga da se tretiraju ravnopravno sa drugim narodima.
Naime, kada neko prizna da je kriv u društvu onih koji to nikako ne priznaju, bez obzira na belodanost zločina koji su počinili, onda tu osobu njena krivica čini inferiornim u odnosu na druge. Usled te priznate inferiornosti, ona i zaslužuje da joj se presuđuje na osnovu tzv. dvostrukih aršina: što je dopušteno superiornim drugima (Jupiteru) nije dopušeno inferiornom volu.
Pošto ne postoji ni jedan razlog da tu inferiornost izdrži, ovaj će čovek svoj nacionalni identitet napustiti i time, de facto, nastaviti & opravdati sve zločine koji su počinjeni nad narodom kome je nekada pripadao.
Kao zamena za nacionalni identitet u Srbiji, pojavljuje se, između ostalog, i korporativni identitet. Razume se, nije problem u tome što ljudi rade za strane korporacije u Srbiji. To samo po sebi ne znači ništa i ja znam mnogo ljudi koji su i pored te činjenice, patriote.
Problem nastaje kada ljudi, usled nedostojnosti da naslede Zavet, počinju da grade svoj lični, ali i kolektivni identitet na temelju korporacija. Čovek počinje da oseća ponos i dostojanstvo zbog toga što je delić neke globalne korporacije, bilo zato što je u njoj zaposlen, bilo zato što je priuštio neku česticu tog korporativnog brenda (patike, farmerice, košulju, sat, mobilni telefon, automobil, egzotično putovanje).
Kolektivno, ovi ljudi ne znači ništa, zato što u slici sveta neke međunarodne korporacije, zaposleni (kao i potrošači) nisu ništa više od brojeva kojima se neprekidno meri stepen isplativosti, odnosno, da li je i koliko njihov output veći od njihovog inputa.
Preobražaj pripadnika naroda u anonimne korporativne brojke razlog je zašto je konkurentnost Srbije u odnosu na druge države toliko opala: nemamo više osećanje nacionalnog dostojanstva, nemamo osećanja kolektivnog ponosa, a samim tim, nemamo više ni inat uz pomoć koga smo znali da pobedimo i bolje od sebe, kada je to bilo potrebno. Umesto ponosa, usta su nam puna „realnosti“, dakle, kukavičkih alibija.
Drugim narodima, čija je simbolička težina i politička moć objektivno mnogo manja od naše, taj nacionalni ponos se i izvesnom smislu i dozvoljava, jer je u skladu sa geopolitičkim Drang nach Osten interesima. Pošto mi nismo niti mali narod, niti šaka jada, nama je osećanje nacionalnog ponosa zabranjeno. Umesto Zaveta, ostao nam je samo (bezlični) korporativni identitet – koji nema alternativu.
Iako ga korporacija hrani, neguje, obezbeđuje mu, preko zarade, mogućnost da pribavi sebi neke stvari, pa tako i komforno ili relativno komforno stanište, korporativni čovek ostaje ipak samo domaća životinja. Ona je uhranjena, ali i potpuno nemoćna.
Ona nije u stanju da se zaštiti protiv korporacije, ili bilo koje druge organizovane grupe, niti kao jedinka, niti kao deo krda/čopora. (Kao što to nisu u stanju, recimo, ni svinje u oboru, bilo kao pojedinci, bilo kao tov u celini)
Naime, ukidanjem Zaveta, ukinuli smo i bilo šta što bi pojedinačnog čoveka navelo da misli iznad svojih ličnih, fizioloških nagona, što znači u horizontu kolektiva, njegove etike i njegove borbe za opstanak. Posledica: kada korporacija u nekoj zabiti otpusti 10.000 ljudi, oni koji su ostali, osećaju samo zahvalnost ili sreću što i sami nisu otpušteni – sudbina otpuštenih ih uopšte ne zanima. Tako treba i gledati i na odnos prema za sudbini Srba na Kosovu ili u Republici Srpskoj – većina ljudi prema njima gaji osećanje ugojene ravnodušnosti.
Za kraj, da odam i dužno poštovanje čoveku iz čije sam rečenice pozajmio metaforu „domaće životinje“. Taj čovek se zove Ernst Jinger, a pomenuta rečenica iz njegovog eseja Odmetnik glasi ovako: „Svaki komfor mora da se plati. Situacija domaće životinje povlači sa sobom situaciju životinje za klanje.“ Moj odmetničko-zavetni tekst, nastao je iz ove rečenice.
