Retki su ljudi koji čitav život provedu kraj reke, a da vremenom i sami ne postanu poput nje – tihi, duboki, nepredvidivi, ali spasonosni onda kada je najteže. Upravo takav je Renato Grbić, čuveni beogradski alas, ugostitelj i čovek koji je sa dunavskih talasa izvukao na trideset i pet ljudskih života. Dok današnji svet sve češće okreće glavu od tuđe nesreće, Renato je postao simbol onog iskonskog ljudskog – da se pomogne čoveku u nevolji, bez pitanja ko je, šta je i zašto je tu gde jeste.
Njegov život je neraskidivo vezan za Dunav, reku koja ga je oblikovala i naučila da su sekunde ponekad dovoljne da odluče između života i smrti. Kao čovek koji je nebrojeno puta gledao najteže ljudske trenutke, Renato ne govori samo o spasavanju iz vode, već i o dubokoj usamljenosti savremenog čoveka, nedostatku razgovora, empatije i podrške u porodici. U vremenu kada ljudi, kako i sam kaže, „previše osuđuju druge“, njegove reči nose težinu iskustva čoveka koji je video koliko jedna lepa reč može da vrati nekoga sa same ivice.
Renato ističe da su ljudi nekada bili bliži, više su obraćali pažnju jedni na druge i nisu okretali glavu od tuđe nesreće. Danas je, smatra on, situacija potpuno drugačija.
„Spasiš jedan život, spasio si ceo svet“
„Na ulici kada padne neko preskoči ga njih sto, pređu preko njega, pored njega i ne obaziru se na to, a razlika između ulice i vode je što je ovde sve urgentno, sve je u minutima, u sekundama… Ljudski je pomoći ljudima u nevolji. Kad vidite životinju da je u problemu, pomognete, a ne čoveku. Spasiš jedan život, spasio si ceo svet.“
Upravo te reči možda najbolje opisuju njegovu životnu filozofiju. Za njega spasavanje nije herojstvo, već prirodna ljudska reakcija. Ipak, malo je ljudi koji bi u ledenu vodu skočili bez razmišljanja kako bi spasili potpunog stranca. Renato je to učinio mnogo puta, rizikujući sopstveni život da bi nekome pružio novu šansu.
Usamljenost kao najveći problem savremenog čoveka
Tokom godina susretao se sa najtežim životnim pričama. Veliki broj ljudi koje je spasavao bili su oni koji su u jednom trenutku izgubili nadu i poželeli da okončaju svoj život. Upravo zato Renato često govori da su ljudi skloni suicidu uglavnom duboko usamljeni i odbačeni.
„Obično ti ljudi koji skaču ne nađu tu lepu reč od najbližih. A porodica je ta najbitnija karika. Kad vidiš da ima problem neko u porodici, ne možeš sada da ga odbaciš. Treba da popričaš s njim, da mu pomogneš. Mislim da bi se tako smanjio taj suicid. Ta neka usamljenost je možda i najveći problem.“
Njegove reči nose posebnu težinu jer dolaze iz iskustva čoveka koji je gledao očaj u očima ljudi koje je izvlačio iz vode. Za Renata, najveći problem savremenog čoveka nije siromaštvo niti nedostatak uspeha, već nedostatak ljubavi, razumevanja i pripadnosti. Kako kaže, čovek može da podnese mnoge životne udarce, ali teško podnosi osećaj da je odbačen od onih koje voli.
„Znaš kad budeš odbačen… Sad ti imaš neku porodicu sa kojom živiš i za koju bi dao život, a oni te odbace. Ma šta ti uradio, svoje meso se ne jede.“
Potresne scene spasavanja sa Dunava
Posebno potresne su priče o ljudima koje je spasavao u poslednjem trenutku. Jedna od njih ostala mu je duboko urezana u sećanje – priča o mladiću od dvadeset jedne godine koga je izvukao iz ledene vode.
„Ja kažem: ‘Sine, što?’ Kad je došao do konobe, ja mu dao da se presvuče, ja mu navlačio čarape, smrzao se, hipotermija, dva stepena voda. Kod njega su bili minuti u pitanju i sekunde možda. Već je počeo da spava, ušao je u tu zimsku anesteziju, samo usta i nos su mu se videli iznad površine vode.“
U tim trenucima, kako objašnjava, čovek ne razmišlja o sebi, već samo o tome da stigne na vreme. Na vodi nema prostora za ravnodušnost. Svaka sekunda može biti presudna.
Poslednji pravi alasi
Renatov život oduvek je bio vezan za Dunav. Kao jedan od poslednjih pravih alasa, svedok je nestajanja starog načina života po kom je Beograd nekada bio prepoznatljiv. Danas je, kako kaže, sve manje ljudi koji istinski žive reku.
Ipak, on veruje da reka čoveka čini boljim i smirenijim, da tamo pronalazi svoj mir i da reka oplemenjuje čoveka.
Ta ljubav prema reci i ljudima prenela se i na njegovu čuvenu konobu, mesto koje je godinama postalo simbol starog Beograda i okupljanja dobrih ljudi. Konoba #Kod Goce i Renata# danas je jedan od najprepoznatljivijih ugostiteljskih objekata u prestonici, ali Renato nikada uspeh nije merio novcem.
„Uspeh je u tome kada radiš ono što voliš.“ istakao je naš gost.
Ime koje je postalo simbol novog života
Možda najneverovatniji deo njegove priče leži u simbolici koja prati čitav njegov život. Samo ime Renato, odnosno „Renatus“, na latinskom znači ponovo rođen ili novorođen. Za čoveka koji je mnogima podario drugu šansu za život, to ime deluje gotovo sudbinski.
„Renato ili Renatus na latinskom znači ponovo rođen ili novorođen. Daješ nekome novi život, neverovatno.“
Renato često ističe i da njegova porodica generacijama slavi Svetog Nikolu, svetitelja koji se smatra zaštitnikom putnika i ljudi na vodi. Kada se sve to poveže sa činjenicom da je upravo on spasao toliko ljudi iz Dunava, kaže da je teško verovati da je sve slučajnost.
„Ljudi koji veruju u Boga, a ja verujem, znaju da ništa nije slučajno. Takve tri stvari da se uklope u jednu celinu, od imena, preko slave, do toga da spasavam ljude… Kao da imaš neku misiju.“
Čovečnost koja nedostaje savremenom svetu
Upravo u toj rečenici možda leži suština čitave priče o Renatu Grbiću. U vremenu u kom se ljudi sve više udaljavaju jedni od drugih, on je ostao dokaz da čovečnost i dalje postoji. Njegov život je podsetnik da ponekad jedna reč, jedan razgovor ili pružena ruka mogu nekome značiti čitav svet. A ljudi poput Renata pokazuju da istinski heroji najčešće ne nose nikakva odličja – već samo veliko srce i spremnost da pomognu drugom čoveku.
