O svom boravku u Rusiji pisao je otac Darko Đogo, a njegov autorski tekst „Dvanaest najsrećnijih dana moga života“ prenosimo u celosti.
“I kako ti je bilo u Rusiji?” “Pričaj: šta si vidio! Kako je tamo? Šta misle o nama Srbima? Sjeća li nas se neko?”
I tako od kako sam se vratio iz Rusije.
Istina je jednostavna: iako sam i ranije putešestvovao u Rusiju, ovo je bilo najsrećnijih 12 dana moga života.
Koliko srećnih? Toliko da mi je ruski i dalje u ušima, a ja ga, kao morsku vodu iz srećnih i toplih dana ljeta, ne želim ni da izbacim već suprotno: i dalje se pogružavam u zvuk tog jezika i hladnoga mora kod Kronštata, i dalje jezdim do Skita Sretenjske duhovne akademije i do Trojice -Sergijeve Lavre, i dalje želim da uđem u Sretenjski manastir, pored ohranjika ledenoga lica koji te poslije nekoliko dana ipak prepoznaje i u rubu usana pojavljuje se najviše od osmijeha što je taj čovjek u stanju da da, i dalje čuvam onu kesicu čaja koju mi je dala starica Zoja da se molim za nju i njenu kćeru Sofiju (a moliću se i ja za Vas, baćuška, napišite mi Vaše i Vaše djece imena!)…
I dalje slušam Radio Gordostь, kao kada putujem sa Sašom, tim srpskim bratom i ambasadorom svega u nama dobroga… Kaže mi o. Vladislav da su se na Danima Žarka Vidovića šalili: “Jesu li zavrbovali tamo Darka?” “Šta zavrbovali – to se desilo davno, sada će da se vrati sa činom!” No nije me Rusija “zavrbovala”. Nije me tek sada ni osvojila – sa rusofilijom se čovjek rađa i umire. Rusija me upila i sasvim rusifikovala, osunčala, obavila me i prodrla u mene i nema nam više ni sekunde rastanka.
Nedostajanje
I ne, ne nedostaje mi samo Nevski prospekt, knjižare i vožnja Mojkom i Nevom. Ne nedostaje mi samo sjaj i šum Moskve. Ne nedostaje mi samo potresno pojanje Sretenjskog hora. Nedostaje mi i bezobrazna žena koja vam se uvali u red ispred pulta. Nedostaje i vlaga Pitera i nedostaju daljine koje nogama moraš da prođeš čak i kada je nešto “tut rяdom”. Nedostaje sitna prašina u cipelama. Nedostaje trepetna nesanica jer ne možeš spavati sa saznanjem da se 100m od tebe upokojio Puškin.
Čak mi se u snove vraća i onaj pogled kojim te u manastiru traže majke poginulih i nestalih vojnika, da ti kažu svoju nevolju , da te pitaju kome se čita akatist da se sazna za sudbinu sluge Božijega Genadiя bez vijesti propavšego na vojni… Sve to i dalje živi i nekako se postalo nerazdvojno od mene i kao da se onaj unutrašnji russkiй, koga sam uvijek bio svjestan, konačno pretpopio sa Srbinom te sad ta dva jezika i kulture žive neraspletivi.
I ne, kao dijete koje ne želi da se probudi, tako i ja i dalje kao da dišem sasvim Rusiju i njen jezik i kulturu i vazduh i pojanje i narod i brigu i slavu i snagu i tragediju i zlato i blato i trepet i nadu.
Bilo je to dvanaest najsrećnijih dana moga života.
A analize i uvidi mogu da čekaju. Za njih je uvijek potrebno malo odmaka od Života.
