Nema ničeg romantičnog ni uzvišenog u propadanju i neuspehu, ali ni toliko uzvišenog u uspehu, jer nad svim u ovom svet se ionako natkriljuje senka smrti.
Jer sve to – i uspesi i neuspesi, i pobede i porazi – ionako su samo stvari ovoga sveta, njegove logike i njegovih kriterijuma.
A oni koji slede za Hristom trebalo bi da nisu od ovog sveta, odnosno da njegova logika i njegovi kriterijumi za njih nisu sve što postoji. Oni ne mogu da ih ne primete, ne mogu da ih ne uzmu u obzir, a samo retki – obično oni koje nazivamo jurodivim – mogu većim delom da ih prenabregnu, ali ne smatraju se obaveznim da žive prema njima. Odnosno, logika i kriterijum ovog sveta ne određuju njihov identitet, njihovo samopoimanje kao hrišćana, u krajnjoj liniji kao sebe samih, sebe samih u odnosu prema Bogu u kojeg veruju i prema ljudima koje vide. Jer hrišćanstvo nije nekakva ideja, skup ideja i vrednosti, apstrakcija, nego živi život, iskutvo koje ispunjava celo naše postojanje, sve što jesmo, što smo bili, što možemo da budemo i što ćemo biti.
Naravno sve ovo je lako reći, tako lako, a teško je živeti, i kao hrišćanin i inače, jer tvrd je svet, a mi krhki. Ali živi se. Ne mora se, jer nam je data sloboda da se čak i toga odreknemo, ali se živi. Poraz je jedino u tome da se ne živi. Ne u smislu da je poraz smrt, jer ćemo svakako umreti, nego izbor, odluka da se ne živi, slamanje pred životom i odricanje o njega.
Možda bismo baš tako nekako mogli da gledamo na stvari. Jer iz takve perepektive ne radi se o uspehu, o želji i moranju da se život kapitalizuje, već posto da se izabere život. I o Bogu koji nije tu da nas goni na bilo kakvu vrstu uspeha (pa čak i „metafizičkog“), već koji je sa nama i u dubini neuspeha i poraza. Koji nas možda čak neće ni izbaviti iz njih, makar mereno logikom i kriterijumima ovoga sveta, ali koji će biti tu sa nama.
Koji će nas u dubini patnje i pada, ako čujemo njegov glas ili osetimo njegov dah u srcu, utešiti svetlije i toplije nego bilo šta od ovog sveta, od svakog uspeha i pobede.
Ali ovo su ipak samo reči, i to nadmene reči – kakve su naše ovosvetske reči skoro uvek, koje tvrde da nešto znaju i to saznato izriču – a kojima je dubina bola, kao i visina ljubavi, u osnovi ipak nedostupna.
Bog je toliko skriven, da je uvek sa nama, toliko nevidljiv da je uvek prisutan, toliko neizreciv da samo njime možemo uistinu da razgovaramo.
Bog je sa nama u svim svetovima, pa i u onim u nama najskrivenijim. Bog je više mi nego mi sami. Bog je tu kad osetimo kako srce drugog čoveka zatreperi u nama.
