Boljševička revolucija započela je u ime socijalne pravde, sa idejom slobode, jednakosti i bratstva. Međutim, kao i svi utopistički projekti, ona je nosila „patos nasilnog darivanja sreće“ (Georgije Florovski), obećavajući raj na zemlji, ali bez Boga i protiv Njega. Komunizam je postao surogatna religija, smatrajući hrišćanstvo konkurencijom i nastojeći da ga istrebi.
Ruski delatnik Svetskog kongresa porodica, Aleksej Komov, ističe:
„Umesto Deset zapovesti, imali smo partijski program; umesto Svete Trojice, Marksa, Engelsa i Lenjina; umesto sveštenika, komesare; umesto Carstva nebeskog, svetlu budućnost na zemlji; umesto krsta, petokraku i pionirsku maramu; umesto ikona, Lenjinove biste; umesto krštenja, prijem u pionire, komsomolce i partiju; umesto svetaca, heroje socijalističkog rada; umesto vaskrslog Hrista, Lenjinovu mumiju.“
Nije slučajno da su, u ime „svetle budućnosti“, posle 1917. godine pobijeni milioni, uključujući carsku porodicu Romanov, građanski sloj, kozake, seljake i dvorjanstvo. A naročito ljudi hrišćanske vere. Samo 1937. godine, uhapšeno je 162.500 delatnika Ruske pravoslavne crkve, a streljano ih je 89.600. Pre dolaska boljševika, Rusija je imala 80.000 hramova i kapela. A uoči Drugog svetskog rata ostalo stotinak. Imala je hiljadu manastira, svi zatvoreni. Kada je Staljin odlučio da se obrati Crkvi radi pomoći u Velikom otadžbinskom ratu, samo trojica episkopa bila su na slobodi.
Što je započeto u Rusiji, završiće u Americi
Otac Serafim Rouz je bio siguran da će progon hrišćana, koji je započeo u Rusiji, završiti u Americi. Razlozi zbog kojih je u to verovao bili su veoma duboki. Sve, naime, počinje od detinjstva Amerikanaca, koji odrastaju kao „bogovi“, kojima se roditelji klanjaju, ispunjavajući njihove hirove. No, i odrasli ostaju infantilni, nespremni da budu zreli i odgovorni ljudi
Po Rouzu, „sav život se pretvara u traganje za „razonodom“, što je bilo prosto nezamislivo u 19. veku, kada ta reč uopšte nije značila svrhu života. Čoveku iz prošlog veka naše življenje s televizijom, zabavnim parkovima, reklamom, bioskopom, muzikom, i čitavom kulturom uopšte, izgledalo bi kao vegetiranje idiota koji su potpuno izgubili vezu sa stvarnošću“.
Totalitarne pretenzije zabave
Dok u komunističkim zemljama ljude silom teraju da zaborave Boga, na Zapadu to čine zabavom. Zato Rouz odlučno tvrdi:
„Simvol našeg bezbrižnog života, toliko sklonog zabavi i samoobožavanju, postao je Diznilend i ako se potrudimo da se malo bolje zagledamo, videćemo da pokoljenje „narcisa“korača pravo prema GULAG-u“.
Zabava ima totalitarne pretenzije – da u ljudima ubije osećaj besmrtnosti i bogolikosti. Svi treba da budu infantilci pod budnim okom Velikog Inkvizitora koji je i Veliki Brat. A onda će se, jednog dana, kad izbije svetska kriza, sve pretvoriti u košmar…
Otac Serafim je i govorio ljudima kako da se spreme za buduće događaje:
„Svako ko je imao priliku da upozna ljude iz SSSR-a i drugih komunističkih zemalja ili da čita njihova dela, sigurno je primetio koliko su ti ljudi ozbiljni, ponekad čak i sumorni. Ja ne kažem da mi treba da budemo tako sumorni, jer bi to bilo licemerno, već samo da treba da shvatimo da su nas sva ta naša sloboda i prosperitet u velikoj meri duhovno obogaljili, i da stoga moramo da otvorimo srca i duboko u njih pohranimo poruku ljudi poput Solženjicina. Moramo proučiti GULAG i učiniti ga, u onoj meri u kojoj je to izvodljivo, delom sopstvenog iskustva“
Samo tako se možemo pripremiti za događaje koji slede.
