Ivan Turgenjev je negde napisao kako „kad jednom priviknemo svoju savest da nešto primi kao ‘nužno zlo’, to uskoro počinje sve više da nam izgleda kao nužno, a sve manje kao zlo.” To je ubedljiv iskaz o ljudskoj inertnosti, kako na ličnom, tako i na društvenom planu.
Zlo i nužnost su na neki način povezani, neko bi mogao reći kako je nužnost uvek zlo, ili je makar uvek zla, jer nam uskraćuje slobodu, odnosno ukida faktor naše ljudske slobode. Verovati u nužnost znači živeti inertno i pasivno, predat spoljnim okolnostima. Kao neki navođeni mehanizam, ili kao lutka upravljana koncima nevidljivog lutkara, makar to ne bio neki pojedinac ili neka struktura moći, nego sama društvena stvarnost sa svojom datošću, normalizovana društvena struktura i struktura normi i vrednosti koja se predstavlja kao večna i prirodna.
Ipak, nije sve tako jednostavno. Jer i zlo je stvar slobode, nešto što biramo, ono može biti shvaćeno ne samo kao pritisak spoljnjeg, „palog“ sveta ili naše pale prirode, već i kao slobodan izbor. Zlo je palost, ali i naš odnos prema toj palosti, toj paloj stvarnosti, kao i izvor našeg pogrešnog odnosa prema toj stvarnosti. Grešimo kada palost izjednačavamo sa svetom kao takvim, pa onda ili mu se povinujemo ili ga odbacujemo.
Zlo je svakako pitanje našeg odnosa prema svetu, naše odluke da se tom svetu potpuno upodobimo ili da ga negiramo, jer u ova slučaja zapravo negiramo sebe. Utapamo se i predajemo, umesto da živimo.
U svakom slučaju, ono što veliki ruski pisac sugeriše je to kako se ne treba miriti sa zlom, ne treba ga normalizovati, smatrati nužnošću i normom. Sa zlom se mora računati, jer ono je tu, oko nas, kao i u nama, pre svega u nama. Ali ni sebe ni druge, ni svet, ne treba meriti tim zlom, sagledavati ga kroz optiku zla. Treba motriti na svetlost što se probija kroz rešetke, šume i planine zla, verujući da se tu krije pravi smisao sveta, koji nije stvoren da padne, nego se ispuni, kao i svako od nas ponaosob.
Na zlo se, dakle, ne treba privikavati, ali ni okretati glavu pod njega, ne miriti se sa njim, ali i ne umišljati da smo mi ti koji će ga istrebiti iz sveta, naročito u drugim ljudima. To može učiniti samo onaj koji je svet stvorio, za koga kažu da nije stvorio zlo, ali da ga iz nekog razloga trpi, jer nas voli, a ne može nas voleti drugačije nego kao slobodne.
Ali priča o slobodi je zavodljiva i često prokleta, jer sloboda je najčešće prazna reč i iluzija. Zarobljeni smo svojim telima, konstrukcijama koje nas okružuju, svojim nemoćnim umom i raslabljenom voljom. Lako je pričati o slobodi i zanositi se njome, a teško ju je praktikovati. Često su oni koji veruju kako su slobodni zapravo najporobljeniji. Svojim neprepoznatim strastima, ili spoljnim naracijama kojima su podložni baš zato što veruju da su otporni na svaku manipulaciju i podvlašćivanje. Jer zlo ume da bude suptilno, da uzima na sebe lik dobra i da nam podilazi.
A dobro nam ne podilazi, ono nas često mrvi. Bog je za nas često tigar u kavezu, za koji nismo uvek sigurni da li je zaključan ili nije. Dobro nas često melje, mrvi, zlo nas miluje. Zlo nam peva uspavanke, dobro nas budi.
Kako prepoznati šta je šta, a ne podlegati još jednoj iluziji, o tome da smo uvek sposobni da razlikujemo šta je – za nas ali i za druge – dobro a šta zlo, jeste jedna od najvećih zagonetki naših života. Malo ko od nas se u tome počesto ne prevari. Možda su se baš u tome i prevarili naši praroditelji, Adam i Eva, kad su kušali plod za drveta poznanja dobra i zla. Onaj od kojeg nam i danas trnu zubi.
