„Naučite od smokve priču: Kad joj grana već omekša i olistava, znate da je leto blizu. Tako i vi,
kad vidite sve ovo, znajte da je blizu, na vratima. A o danu i času tome niko ne zna, ni anđeli na
nebu, nego samo Otac moj. Bdite, dakle, jer ne znate u koji čas dolazi Gospod vaš.“
(Mt. 24:32, 33, 36, 42)
Kada sam čitao odlomke iz Jevanđelja, ili propovedao o njima, često me je iznova pogađala jedna istina: mi kao hrišćani objavljujemo Sud kao deo Blagovesti.
„Čućete za ratove i glasove o ratovima; ne uznemiravajte se“ (Mt. 24:6).
„Podignite glave svoje, jer se približava vaše izbavljenje“ (Lk. 21:28).
Čak i poslednje reči Apokalipse – „Da, dođi, Gospode Isuse!“ (Otk. 22:20) – koje nose nadu i plamen rane Crkve, mnogima danas zvuče kao pretnja. Neki ih doživljavaju sa uznemirenjem, kao mladi sveti Avgustin kada je molio: „Bože, daj mi čistotu i silu – ali ne još.“
Mnogi hrišćani se užasavaju i same pomisli na Sud. Više misle o mogućoj osudi, nego o Božjoj pobedi, o trijumfu Ljubavi i Istine. Retko ko može iskreno da kaže: „Volim Te, Bože; i ako Tvoja pobeda znači moj pad, neka ja propadnem – samo neka dođe Tvoja pobeda!“
Zaboravljamo Gospodnje obećanje: „Ko sluša moju reč i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni i neće doći na sud, nego je prešao iz smrti u život“ (Jn. 5:24).
Ali u našim srcima ne odzvanja radost pobede, bilo zato što ne iščekujemo svim srcem Božiju pobedu, bilo zato što nam vera klone. Ponekad čak i uzvik oca deteta iz Jevanđelja: „Gospode, verujem; pomozi mome neverju!“ (Mk. 9:24) deluje kao nedostižan.
Ipak, poruka o Sudu jeste radosna vest. Ona nosi obećanje da će Gospod doći, sabrati Svoje, i da više neće biti ni patnje ni zla. Sud je radosna vest i u drugom, često previđenom smislu: mi nećemo biti suđeni po ljudskim merilima, nego po jednom jedinom merilu Božijem – Njegovoj neumoljivoj istini da je jedino Ljubav važna. I to ljubav čista, ostvarena delom i životom (Jak. 2).
Ta mera deluje nemoguća. Učenici su s razlogom pitali: „Ko se onda može spasti?“ A Hristos je odgovorio: „Ljudima je to nemoguće, ali Bogu je sve moguće“ (Mt. 19:25–26). Baš to što zahtev prevazilazi ljudske snage pokazuje da smo pozvani da budemo kao Bog; sve što je manje od toga nedostojno je čoveka.
Setimo se i reči Gospodnjih o danku caru (Mt. 22:15–22). Na pitanje: „Da li je dozvoljeno davati danak caru?“ Hristos traži da Mu pokažu novčić. „Čiji je lik i natpis?“ – „Carev.“ – „Dajte, dakle, caru carevo, a Bogu Božije.“
Drugim rečima: ono što nosi carev lik pripada caru, a ono što nosi Božji lik – pripada Bogu. A mi sami nosimo u sebi lik Božiji. Mi smo u potpunosti Njegovi.
Ako hoćemo da razumemo Hristove parabole o Sudu, moramo gledati dublje. One nisu toliko o delima, koliko o biću samom. U srcu pitanja o Sudu stoji vera. Hristos je rekao: „Ko veruje u mene, biće spasen.“ Ali to nije tek vera na rečima, već vera koja pokreće, isceljuje, koja nosi silu: „A ova znamenja pratiće one koji veruju: u ime moje izgoniće demone; novim jezicima govoriće; zmije će uzimati; i ako popiju što smrtonosno, neće im nauditi; na bolesne će polagati ruke, i oni će ozdravljati“ (Mk. 16:17–18).
Ko, dakle, može opstati pred Sudom Božijim? Niko – ako sud shvatimo kao ljudsku odmazdu. Ali imamo Zastupnika – Isusa Hrista Pravednika, „žrtvu pomirenja za naše grehe“ (1. Jn. 2:1–2). On Sam kaže: „Nisam došao da sudim svetu, nego da spasem svet“ (Jn. 12:47).
Pred kim onda stojimo? Ko će nam suditi? Dva svedoka javiće se protiv nas: naša savest i reč Božija.
Savest je unutrašnji sudija u svakome od nas. Apostol Pavle piše: „Kada neznabošci, koji nemaju zakon, po prirodi čine ono što je po zakonu, oni, nemajući zakon, sami su sebi zakon, pokazujući delo zakona napisano u srcima svojim, svedočeći savest njihova“ (Rim. 2:14–15).
Drugi svedok je reč Božija. „Reč koju sam govorio, ona će mu suditi u poslednji dan“ (Jn. 12:48). Ta reč je život i istina. Ona može u nama raspaliti srce, kao što su učenici rekli na putu u Emaus: „Zar nam srca nisu gorela u nama dok nam je govorio na putu?“ (Lk. 24:32). Ali koliko puta smo mi tu istu reč odbacili? Hristos je morao sa tugom da kaže: „Svetlost je došla na svet, ali ljudi su više zavoleli tamu nego svetlost“ (Jn. 3:19).
Na kraju – Sud nije pretnja, već najveće obećanje: da će Pravda, Ljubav i Istina zauvek pobediti.
mitropolit suroški Antonije (Blum)
