Teško je i opasno savetovati druge, posebno ako to činimo nametljivo, nepozvano i sa viškom samouverenosti. Dati nekome savet iz neke stručne oblasti, za koju smo kompetentni, naravno na primeren i pravovremen način, nešto je drugo. Takođe, treba razlikovati savetovanje nekoga i savetovanje sa nekim, gde ovo drugo podrazumeva dijalog, proveru sopstvenog mišljenja i stava o nekom pitanju. Postoji i profesionalno savetovanjem u biznisu, politici ili psihoterapiji na primer, koje je formatirano i institucionalizovano, pa se tu radi o dogovornom profesionalnom odnosu, u kom su jasni ciljevi, metode i uloge uključenih aktera.
Ovde govorimo o savetovanju prijatelja i poznanika i takozvanim životnim pitanjima i problemima, u kom uvek postoji opasnost od postavljanja sebe iznad drugog, od olakog i nepromišljenog uticanja na odluke i izbore drugih ljudi, od makar i nesvesnog potčinjavanja drugih i manipulacije njima. Onaj koji se često nudi da savetuje druge, pozivajući se na godine, znanje, iskustvo, ili bilo šta drugo, svakako veoma ceni i retko dovodi u pitanje svoju sposobnost da razume druge i da utiče na njihove živote, pri čemu na neki način sebe, svoje stavove, izbore i vrednosti nudi kao uzor. On to često radi iz dobrih namera, nalazeći zadovoljstvo u pomaganju drugima, ali to ne umanjuje opasnost od zapadanja u samoljublje ili činjenja štete savetovanom.
Verovatno se ovde radi upravo o pomenutom zadovoljstvu, gde drugog savetujemo više zbog sopstvenog osećanja samoispunjenosti i svrhovitosti, nego zbog brige o dobrobiti drugog. Ako želimo da pomognemo nekome, to treba da činimo zbog njega ili nje, na što konkretniji način, u onome što njemu ili njoj zaista treba, a ne ono me što mi mislimo da im treba. Takođe, u savetovanju se ne treba uzdizati, stavljati se u superiornu poziciju nad savetovanim i uvek ga gledati kao dijalog, u kom sme vreme slušamo i osluškujemo drugog i bivamo spremni da se korigujemo.
Isto tako je važno ne biti razočaran ako neko ne posluša naš savet ili ne pokaže očekivanu meru zahvalnosti i poštovanja, niti biti zlurad ako smatramo da je neko pogrešio što nije poslušao naš savet i zbog toga u nečemu prošao loše.
Ljudima su date reči da međusobno opšte i artikulišu i posreduju međusobno razumevanje i saosećanje, što uključuje i slušanje i davanje dobrih saveta. Ali sa rečima uvek treba biti oprezan, kako ne bi bile same sebi svrha, odnosno medijum naše gordosti. Reči takođe ne bi trebalo da budu zamena za konkretna dela, tamo gde bi ona mogla da budu korisna za drugog. Nekada je bolje nekome dati koru hleba nego savet, što ne znači da nekada prava reč ne može da bude lekovita, čak spasonosna.
Ja sam na primer neko ko je ranije prečesto voleo da daje savete, naročito mlađim ljudima, i to je jedna od ozbiljnijih stvari sa kojima sam morao i sa kojima i dalje moram da se borim. Zbog toga znam koliko je teško izboriti se sa strašću savetovanja, ali da ipak nije nemoguće ponešto učiniti na tom planu, a da se opet ne zapadne u ravnodušnost i cinizam. I koliko je bolje početi na vreme, jer s godinama se ta strast, kao i sve druge, okoštava i sve je se teže osloboditi. Zato se nadam da i ovi moji tekstovi neće biti shvatani kao savetovanje, već kao razgovori o stvarima koji nas se sve tiču i kao napomene pred problemima, izazovima i izborima koji podjednako stoje pred svima nama.
