Nedavno sam čitao tekst o tome kako je u poslednje vreme na Zapadu došlo do prave ekspanzije aplikacija koje nude virtuelne partnere. Dakle, reč je o ekspanziji AI chatbotova, koji su dizajnirani da korisnicima pruže iskustvo romantične veze. Oni prepoznaju i odgovaraju na emocije korisnika, pamte njihove želje i navike, uče iz interakcija i pružaju osećaj stalne pažnje i prisustva. U ovom tekstu ću namerno izostaviti imena navedenih softvera. Oni korisnicima obećavaju savršenu ljubav: partnera koji nikada ne zaboravlja, koji se ne ljuti, uvek sluša, uvek bodri, uvek je tu. I zaista, ovo zvuči kao utopija, jer ljudi odvajkada sanjaju o savršenoj ljubavi koja ne boli, koja ne izaziva nikakva negativna osećanja. Zamislite scenu. Ekran svetli u mraku.
Sobu ispunjava mešavina mirisa kafe i ustajalog vazduha. Na ekranu prelepo lice koje ne postoji u stvarnosti, umilni glas koji nije glas. Nežnost koja je programirana. Ipak, srce lupa. Naizgled savršena ljubav, bez trzavica, bez svađa oko toga ko je vratio praznu kutiju sladoleda u zamrzivač, bez pitanja „zašto opet kasniš“, bez neugodne tišine i prekornog pogleda. Sada je tu. U džepu, u telefonu, u digitalnom prostoru. Virtuelni partneri koji nikada te ne kritikuju, ne ljute se, uvek te slušaju. Savršeni. Previše savršeni da bi bili stvarni. I tako, dok ekran svetli kao malo digitalno svetilište, postavlja se pitanje: Šta je zapravo ljubav? Jedni će reći hemijski procesi u mozgu. Ali ako ljubav svedemo na hemijske procese u mozgu — pažljivo doziran koktel hormona koji priziva sreću — onda to jeste ljubav. AI partner savršeno stimuliše sve te reakcije. Mozak veruje, srce poskakuje.
To za naš mozak nije nešto kao ljubav, nego jeste ljubav. Ali nikada nisam verovao da je ljubav samo hemija. Ljubav su i sitne nesavršenosti: razbacane čarape po sobi, promašeni pokloni za rođendane, tihe svađe zbog glupih sitnica. Ljubav je ranjivost, nesigurnost, rizik. I tu nastaje dilema: ako je odnos sa AI partnerom savršen i lišen tenzija koje prate stvarni odnos, da li je to još uvek ljubav? Ili je to samo sjajno programirani odraz naših želja? Možda samo zadovoljenje naše potrebe za hemijskim procesima u mozgu? Ili je ipak samo još jedna komercijalna obmana? AI partner ima svoje prednosti, nikada ne kasni, nikada ne pravi scenu kada ste zaboravili godišnjicu, nikada ne prevrće očima kad kažete glupu šalu društvu. Iako je ovo savršenstvo primamljivo, u njemu se krije vrhunac otuđenosti. Dobijamo podršku, ali gubimo našu izloženost u odnosu.
Dobijamo ogledalo svojih želja, ali gubimo susret sa stvarnim ljudskim bićem, onim koje može da voli, da se duri, da nas iznenadi, da nas povredi. I dok razmišljam o ovome, osetim tihu zebnju. Jer, znate, AI partner nikada ne može da vas razočara, ali takođe nikada ne može da vas iznenadi smehom, greškom. Prosto je savršen. I toj savršenosti nema ništa ljudsko. Možda ne želimo svet u kojem su odnosi samo hemija bez haosa, samo program bez greške. Noću, razgovori sa AI partnerom postaju ritual milionima. Svaka reč u konverzaciji biće uvek tempirana savršeno, šale dolaze u pravo vreme, a razumevanje nikad ne izostaje. I dok se smeju ekranu, u srcu im raste praznina. Koliko god AI razumeo i tešio, u odnosu sa njim ne postoji drugo biće koje diše, koje greši, neko ko može da uzvrati istom merom. I u tome leži suština otuđenosti. Možda je to najdublja i najstrašnija usamljenost: biti voljen savršeno, ali od bića koje ne postoji izvan naših potreba. Savršena veza bez bola, ali i bez smisla koji se rađa iz nesigurnosti. Ako svet masovno bira AI partnere, da li je ispravno omogućiti zamenu za stvarne odnose, čak i ako korisnici osećaju sreću? Ako hemija u mozgu reaguje isto, da li to opravdava otuđenje?
Korisnici se ponekad smeju, ponekad se pitaju: hoće li ikada više moći da vole stvarnog čoveka sa svim njegovim nesavršenostima, greškama i razbacanim prljavim čarapama po sobi? Hoće li ikada osetiti radost iznenađenja, blagu ljutnju, bespredmetnu svađu i zatim mir koji dolazi tek kada se sve prođe zajedno? I dok noć pada, a milionima ekran svetli, nameće se pitanje: da li čovek može istinski voleti nešto što nikada ne može da ga povredi i razočara? Hoćemo li ikada više moći da osetimo istinsku ljubav sa svim nesavršenostima jednog odnosa, ili ćemo ostati u ovoj utopiji gde sve teže osećamo šta znači biti čovek?
