Sedeo je preko puta mene u bašti kafetarije. Vazduhom se širio gorki miris kafe. Tiho je rekao: „ChatGPT je dobar psihoterapeut.“ „Stvarno?“ – pokušao sam da se našalim, ali glas mi je bio začudjen. „Ima svoje prednosti. Ne prekida me, ne osuđuje me. On samo sluša. Daje konkretne savete, a i pomaže mi da bolje sagledam moje misli iz drugog ugla. I što je najvažnije, ne moram da zakazujem i odlazim na seanse, uvek je tu u mom džepu“ – rekao je sa smeškom. I shvatam.
Počelo je kao i uvek – jednostavno, naivno. Prvo je postavljeno pitanje: kako da odradim prost zadatak? Odgovor je bio precizan, doteran skoro do savršenstva. Sledećeg puta usledilo je pitanje o složenijem zadatku ili nedoumici. Opet – odgovor dobar, koristan i praktičan. Privlačnost je tada postala zavodljiva: olakšanje dolazi trenutno. Posle nekog vremena, pitanja su postala intimnija, a on je uvek tu, spreman, neumoljiv u davanju poželjnih odgovora i praktičnih saveta. Gledao sam ga kako drži šolju. Prsti su mu lagano podrhtavali. Možda od kofeina. Možda od prikrivene anksioznosti. I jasno mi je zašto je čoveku lakše da otvori dušu mašini: jer nema straha od osude i kritike, nema nelagodne težine tihog prisustva drugog čoveka. Svaki odgovor dolazi brzo. Svaki je odmeren i precizan, izvežban da bude brižan i utešan. Naizgled, u tome nema ništa loše. Međutim, uteha koju mašina daje nosi samo privid razumevanja. Ali u njoj se krije praznina. Osećamo se shvaćeno, a ipak smo sami. Setih se nedavno pročitane vesti o tinejdžeru koga su psihoterapijski razgovori sa AI navodno podržali u odluci da izvrši suicid. Skrhana porodica je podigla i tužbu protiv kompanije. Iako su u tekstu bili izostavljeni brojni detalji, osećao sam se nelagodno.
Shvatio sam da algoritamska uteha nije bezopasna. Utisak je da su u navedenom primeru njene posledice stvarne i tragične. I ko je kriv? Algoritam? Kompanija? Mi koji se poveravamo softveru? Psihoterapija nikada nije bila laka. To je dug i neizvestan proces, koji uključuje greške, neugodnu tišinu, reči koje ne želimo da čujemo i da izgovorimo, strahove kojima moramo da pogledamo u oči. Uprkos tome, ona je prostor u kojem učimo najpre da prepoznamo i priznamo, a potom i da nosimo sopstvenu ranjivost. Tu bol postaje nosiv. Tu učimo da budemo sami sa sobom. Utisak je da nam AI terapija daje samo utehu.
Da li ova uteha zaista pomaže? Da li je adekvatna zamena za psihoterapiju? Ili je ona samo bežanje od sopstvenih misli? I dok prijatelj oseća red u mislima, ja primećujem prazninu koja ostaje. AI odgovor mu možda pruža mir. Možda je kao ogledalo koje mu daje njegov savršeni odraz, ulepšan do tančina, baš onakav kakav želi da vidi. Ali u tom odrazu nema ništa ljudsko. „Zar nije čudno?“ – rekao sam tiho. „Da se osećaš bolje razgovarajući sa mašinom nego sa ljudima?“ „Jeste, ali osećam se nekako oslobođeno. Ne moram previše da objašnjavam, ne moram ni da se pravdam, ne moram da brinem šta će mi reći…“ – odgovorio je potpuno pribrano. Da li je to vrhunac otuđenja? Čovek traži utehu, ali samo u rečima, utehu koja ne zahteva prisustvo drugog bića. Odsustvom drugog čoveka svaka nelagodnost nestaje, svaka sumnja je eliminisana pre nego što postane lekcija. Problem je što se granica pomera tiho i neprimetno – od trivijalnog pitanja do intime koju predajemo algoritmu, od rešenja prostog problema do algoritamske utehe. I to je ta zamka u koju upadamo. Ukoliko prigrlimo AI utehu, ko je odgovoran za posledice koje iz toga nastanu? I dok posmatram prijatelja kako koristi ChatGPT, osećam strah.
Šta ako on sledeći pređe granicu? Ko bi bio kriv? Možda i ja, jer mu nisam ništa rekao. Prijatelj i dalje koristi ChatGPT. Možda mu to olakšava dan, možda pruža osećaj kontrole ili sigurnosti. Ali pitanja ostaju: Koliko smo sebe već predali? Koliko je ostalo još da predamo? I da li ćemo u svetu veštačke inteligencije više ikada moći da sačuvamo ono što je u nama ljudsko?
