Седео је преко пута мене у башти кафетарије. Ваздухом се ширио горки мирис кафе. Тихо је рекао: „ChatGPT је добар психотерапеут.“ „Стварно?“ – покушао сам да се нашалим, али глас ми је био зачудјен. „Има своје предности. Не прекида ме, не осуђује ме. Он само слуша. Даје конкретне савете, а и помаже ми да боље сагледам моје мисли из другог угла. И што је најважније, не морам да заказујем и одлазим на сеансе, увек је ту у мом џепу“ – рекао је са смешком. И схватам.
Почело је као и увек – једноставно, наивно. Прво је постављено питање: како да одрадим прост задатак? Одговор је био прецизан, дотеран скоро до савршенства. Следећег пута уследило је питање о сложенијем задатку или недоумици. Опет – одговор добар, користан и практичан. Привлачност је тада постала заводљива: олакшање долази тренутно. После неког времена, питања су постала интимнија, а он је увек ту, спреман, неумољив у давању пожељних одговора и практичних савета. Гледао сам га како држи шољу. Прсти су му лагано подрхтавали. Можда од кофеина. Можда од прикривене анксиозности. И јасно ми је зашто је човеку лакше да отвори душу машини: јер нема страха од осуде и критике, нема нелагодне тежине тихог присуства другог човека. Сваки одговор долази брзо. Сваки је одмерен и прецизан, извежбан да буде брижан и утешан. Наизглед, у томе нема ништа лоше. Међутим, утеха коју машина даје носи само привид разумевања. Али у њој се крије празнина. Осећамо се схваћено, а ипак смо сами. Сетих се недавно прочитане вести о тинејџеру кога су психотерапијски разговори са AI наводно подржали у одлуци да изврши суицид. Скрхана породица је подигла и тужбу против компаније. Иако су у тексту били изостављени бројни детаљи, осећао сам се нелагодно.
Схватио сам да алгоритамска утеха није безопасна. Утисак је да су у наведеном примеру њене последице стварне и трагичне. И ко је крив? Алгоритам? Компанија? Ми који се поверaвамо софтверу? Психотерапија никада није била лака. То је дуг и неизвестан процес, који укључује грешке, неугодну тишину, речи које не желимо да чујемо и да изговоримо, страхове којима морамо да погледамо у очи. Упркос томе, она је простор у којем учимо најпре да препознамо и признамо, а потом и да носимо сопствену рањивост. Ту бол постаје носив. Ту учимо да будемо сами са собом. Утисак је да нам AI терапија даје само утеху.
Да ли ова утеха заиста помаже? Да ли је адекватна замена за психотерапију? Или је она само бежање од сопствених мисли? И док пријатељ осећа ред у мислима, ја примећујем празнину која остаје. АI одговор му можда пружа мир. Можда је као огледало које му даје његов савршени одраз, улепшан до танчина, баш онакав какав жели да види. Али у том одразу нема ништа људско. „Зар није чудно?“ – рекао сам тихо. „Да се осећаш боље разговарајући са машином него са људима?“ „Јесте, али осећам се некако ослобођено. Не морам превише да објашњавам, не морам ни да се правдам, не морам да бринем шта ће ми рећи…“ – одговорио је потпуно прибрано. Да ли је то врхунац отуђења? Човек тражи утеху, али само у речима, утеху која не захтева присуство другог бића. Одсуством другог човека свака нелагодност нестаје, свака сумња је елиминисана пре него што постане лекција. Проблем је што се граница помера тихо и неприметно – од тривијалног питања до интиме коју предајемо алгоритму, од решења простог проблема до алгоритамске утехе. И то је та замка у коју упадамо. Уколико пригрлимо АИ утеху, ко је одговоран за последице које из тога настану? И док посматрам пријатеља како користи ChatGPT, осећам страх.
Шта ако он следећи пређе границу? Ко би био крив? Можда и ја, јер му нисам ништа рекао. Пријатељ и даље користи ChatGPT. Можда му то олакшава дан, можда пружа осећај контроле или сигурности. Али питања остају: Колико смо себе већ предали? Колико је остало још да предамо? И да ли ћемо у свету вештачке интелигенције више икада моћи да сачувамо оно што је у нама људско?
