Велики Лешек Колаковски је написао како нам се „традиционални појам истине чини све сувишнијим, неуспешнијим и анахроничнијим у односу на раширено уверење у исту вредност свих гледишта и свих визија света. Онај ко верује да је помрачење Месеца последица положаја Земље у односу на њен сателит у истој је сазнајној ситуацији као и онај који тврди да је до помрачења довела пакост великог крокодила који је прогутао нашег небеског пратиоца (друга интертретација је чак боља, јер је забавнија)“.
Данас нам је сасвим јасно да ће као истина бити прихваћена забавнија или тржишно и политички употребљивија тврдња, а све већа доминација и етаблирање различитих алтернативних нарација из свих области знања, у виду оног што се обично подводи под псеудонауку или конспирилогију, то само потврђује.
С друге стране, масовно неповерење према званичним наративима има своје разлоге, пре свега у злоупотреби претензија на истину од стране идеолошких елита, корпорација или, у крајњој линији, од институционализоване науке, која понекад не преза од тога да свој ауторитет заснује према критеријумима религијског, односно постане замена за религију.
Већ сама доминација појма „наратив“ сугерише конструктиван, услован и тиме релативан однос према истини. Као и то да наратив, односно приповест увек неко приповеда, а то је неко ко има моћ и свакако не приповеда оно што би било противно његовим интересима.
Укратко, разапети смо између злопотребе система знања од стране разних инстанци моћи и негирања и релативизације сваког облика људског знања. Злоупотребе је увек било, али сад је додатно заоштрена вртоглавим успоном технологије, највише на плану вешташке интелигеније, генетике и нуклеарних и истраживања на нано-новоу, који досежу до сада неслућене могућности утицаја на људску свест, нашу биолошку природу и антрополошки идентитет, као и сам опстанак човека и свега живог на Земљи.
Такође, здраво је имати сумњу у могућност човека и његових спознајних метода и систама да досегну и формулишу некакву апсолутну и беспоговорну истину, али тотално негирање људских спознајних могућности, као и достигнутих домета љуског знања може користити само моћницима, тим више што су њихове намере у већој супротности са интересима и – мора се рећи – вредностима већине.
У таквим околностима се можда не може пуно урадити, али је тим већа одговорност научника и мислилаца у томе да своје знање и способност мишљења олако не претварају у робу и спектакл, као и да не релативизују критеријуме истинитости, него да их пооштравају на начин који до сада није био уобичајен, јер можда није био ни потребан.
Колико је то реално у данашњој систематској и свакако циљаној кризи образовних и научних институција на светском нивоу, то је велико питање. Одговор који би сугерисао да би решење било у суверенизацији држава или у стварању алтернативних форми организовања спознајних и образовних активности, тешко да још не може бити сасвим известан.
И свакако да у највећој мери зависи од облика политичког легитимитета и тиме начина формирања елита и њихове репродукције који нас чекају и будућности, што је изузетно тешко предвидети.
