Деветог маја 1945. године, капитулацијом нацистичке Немачке окончан је Други светски рат у Европи и 9. мај се од тада обележава као Дан победе. Слави се и као Дан Европе.
Безусловну капитулацију Немачке у Берлину је нешто иза поноћи, 8. маја 1945. потписао фелдмаршал Вилхелм Кајтел, у име Совјетског Савеза потписник је био маршал Георгиј Жуков, а у име западних савезника британски ваздухопловни генерал Артур Тедер.
Тиме је формално завршен Други светски рат у Европи, али су остаци немачких трупа и њихових савезника још неколико дана пружали отпор, а у Југославији је то потрајало до 15. маја.
Датум који представља службени завршетак Другог светског рата јесте 2. септембар, када је на америчком бојном броду Мисури у Токијском заливу Јапан потписао капитулацију после бацања атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки.
У рату који је трајао нешто мање од шест година, нашла се 61 држава и око 110 милиона војника.
Процене говоре о 50 до 80 милиона погинулих, од тога је цивила било између 38 и 55 милиона.
Државна комисија бивше Југославије својевремено је објавила да је у рату погинуло 1.706.000 особа, међу њима више од 300.000 бораца.
Дан Европе
Девети мај обележава се и као Дан Европе, јер је тог дана 1950. године министар спољних послова Француске Роберт Шуман објавио декларацију којом је позвао на успостављање новог поретка, у којем не би било места за сукобе међу европским земљама.
Суштина његове идеје била је у успостављању заједничких тела, тачније односа, најпре у производњи и дистрибуцији угља и челика као темеља индустријске снаге.
Наредне године основана је Европска комисија за угаљ и челик, која је временом прерасла у Европску економску заједницу, да би четири деценије касније, 1991. у холандском градићу Мастрихту била проглашена Европска унија.
Европски савет је 1955. године у Милану одлучио да се дан објављивања Шумановог плана, 9. мај, обележава као Дан Европе.
Где се Европа налази данас?
Осам деценија касније, Европа се налази на тешком испиту. Иако је деценијама уживала у просперитету изграђеном на антифашистичким темељима, данашњи континент је растрзан унутрашњим поделама, економским несигурностима и повратком ратне реторике на своје границе. Европа данас често делује као да је заборавила лекције из 1945. године, тражећи нови идентитет у свету који се убрзано мења, док истовремено покушава да очува јединство које је постало крхко под притиском глобалних интереса.
Дошли смо у парадокс да на комеморацијама и данима сећања на жртве антифашизма нема места за оне који су дали највише. Тако у Аушвицу данас нема места за руску делегацију, а разним историјским вратоломијама се нацифашисти покушавају представити као највећи антифашисти.
Управо та ревизија историје, која више није тиха, него све гласнија, је највећа опасност данашњег времена. Сведоци смо времена у којем се вредности антифашизма често релативизују. Покушаји да се изједначе жртве и џелати, рехабилитација квислиншких покрета и минимизирање улоге ослободилаца директно подривају тековине 9. маја.
Пуна уста антифашизма су управо онима који су градили друштва или се данас залажу за политике које су у потпуној супротности са антифашизмом. Иза тог паравана могуће је сакрити све. Појам је обезвређен, унижен и банализован до непрепознатљивости.
Александар Стојановић за Компасинфо
