Свети Сава вековима је био и остао најпоштованији српски светитељ, а након његовог упокојења свете мошти српског равноапостола постале су највеће место српског сабрања и вековна утеха српског народа у средњовековној епохи. Зато је спаљивање његових светих моштију било једно од најтрауматичнијих искустава за наш род. Но, у својој благости, Господ је српском народу подарио новог чудотворца и великог пастира – Свети Василије Острошки већ дуже од три и по века окупља и крепи српски народ око својих светих моштију.
Свети Василије се с правом назива новим Светим Савом, јер је Господ преко његових чудотворних моштију обновио онај исти извор утехе и саборности којим је Сава вековима крепио свој народ. Он је, како је једном рекао митрополит Јоаникије, цвет изникао из пепела моштију Светог Саве. Иако је Свети Сава живео много пре Светог Василија, они су у Христу једно и представљају јединствено духовно трајање од првих дана српског Православља до данас. Иако дело првог српског архиепископа надилази пуко подвижништво и његов архипастирски рад, и представља темељ постојања нашег народа, Свети Василије је највреднији путник на том Савином путу.
Свети Василије, чудотворац острошки, био је архијереј Српске цркве у једном од најтежих периода за српски народ. А он управо креће спаљивањем Савиних моштију. Народ притиснут османлијским зулумом, чиме су желели сломити наду у васкрсење српске слободе, спасење је тражио управо крај моштију највећег од рода нашег. Ни пропаст српске средњовековне царевине није угасила његово свето дело, а Свети Сава је као светитељ остао онај који сабира и спашава народ.
Оног тренутка када је Синан-паша спалио његове свете мошти, за народ је деловало да више нема наде. Не само што више немају државу, ни овоземаљских великана да их штите, него је уништен и највећи духовни извор снаге.
Али да молитве Светог оца нашег Саве пред престолом Господњим, нису могле бити уништене, штавише постале су и много снажније, показује нам и то да је у херцеговачком камену, тамо где је столовао и сам принц Растко Немањић, промислом Божијим и молитвама Светог Саве, родио се Стојан Јовановић. Од младости његов живот био је свет, а још као дете отишао је у манастир и од ране младости дао је свој живот на службу Господу која непрекидно траје већ скоро четири века.
И у његово време османлијски зулум није се стишавао, а он је као богоносни архијереј и епископ свете Српске цркве наставио онај пут којим је ишао и Свети Сава – да окупља, сабира, да снагом молитве уједињује и спашава српски род. У тиховању под острошким стенама његова молитва одјекивала је као грмљавина и подједнако снажно као Савина, постајући штит пред којим су узмицали и земаљски моћници и силе зла.ж
По упокојењу Светитеља, народ је остао без овоземаљског заступника, али је пред престолом Божијим добио новог равноапостола и чудотворца, самолитвеника Светог Саве. Није прошло дуго да се Божија благост пројави и да се његово свето нетрулежно тело открије, а манастир Острог постане нова Милешева, нови духовни центар сабрања.
Тако се Божији благослов српском народу дат кроз светородну династију Немањића, пре свих Светог Саве, није прекинуо, него се умножио вишеструко кроз Светог Василије, а онда и кроз бројне друге светитеље. Тако смо и у наше дане, у овом новом веку, пострадали од нацифашистичког, усташког геноцида над српским народом и комунистичким прогоном Српске цркве, добили и Светог владику Николаја и Светог Јустина Ћелијског, који су баш као Свети Сава и Свети Василије, како кроз живот просвећивали свој народ, тако и у својој светости и даље окупљају и духовно снаже.
Александар Стојановић за Компасинфо
