Аутентични израз наше вјере и побожности, умјесто да га доживимо као слободу, ми смо почели да имамо погрешну интерпретацију и да га доживљавамо као препреку. То што се крстимо када пролазимо поред цркве јесте суштински један чин захвалности. Савремени човјек који је у журби, јурњави и послу, када види храм Божији, захвали се Богу, сјети се Бога и свега што нам је дао. Захвалност није под морање, иначе не би била захвалност. Тако је и са овим актом када се прекрстимо испред храма, цркве или крста. Не постоји правило када се крстимо, а када не. Закрштавање је акт слободе.Изношење хране на гроб покојника никако није хришћански чин, то је народни обичај који се утемељио код нас. То су остаци оног базичног човјековог осјећања шта би требало да уради. То су остаци паганских обичаја који потичу из времена прије него што смо примили хришћанство. Обичај остављања алкохолних пића и цигарета на гробовима преминулих ближњих представља директно искривљавање истинске хришћанске вјере и нема никакво упориште у црквеном учењу. Ипак, ту почивају наши најмилији, па је етички погрешно да нам њихов гроб служи као шведски сто.Обичаји имају своје утемељење и објашњење. Неки од њих, на примјер они везани за сахрану, специфични су.
Зашто се покојник носи поворком и зашто се стаје на три мјеста? Настало је из практичних разлога: у доба средњег вијека и касније, током епидемија разних болести, покојници су се сахрањивали што даље од насељених мјеста, па је приликом ношења сандука практично настала потреба за предахом. Зашто се, на примјер, узима угљевље након сахране и потом перу руке? Није ни то никакав магијски, тајни ритуал мистичности, него је то учињено са циљем хигијене, ради превенције различитих заразних болести. Неки обичаји су чак законом забрањивани, јер нису били само антихришћански, него и против људског достојанства, попут куповине младе. Данас је тај обичај сведен на један перформанс, а некада је то била стварност. Младожења улази у кућу и новцем (раније дукатима) откупљује младу од родбине, која се притом ценка и подиже цијену. Колико је обичај био поштован и заступљен, говори и то што су понекад своте изнуђеног новца биле баснословне. Кнез Александар Карађорђевић је 1846. године издао наредбу која је гласила: „Искање и давање новца и злата за дјевојку укида се као обичај противан достојанству човјечијем…“ Тиме је овај обичај укинут, а данас су од њега остале само шале у виду симболичног откупа младе.Неки обичаји су имали за циљ приказивање способности за брак и ту су настали као свједочанство времена. Као доказ своје способности, али и вриједности да брани кућу и жену, таст је пред будућег зета постављао изазов да са највишег дрвета у дворишту пушком скине јабуку. Тек ако у тој намјери успије, младожења може да води младу.
Не треба робовати обичајима. Бог је изнад обичаја и никада није супротно. Ритуали и обичаји су дио културног насљеђа, а не вјерски обредни моменти, ако нису везани за Цркву. На концу, банално би било да нам Бог даје срећу и благослове по води која је проливена за нама, или да демон вреба ако не куцнемо у дрво. Све то је симпатично, али је само дио паганског насљеђа. Вјера ослобађа, а не поробљава.Да бисмо јасније разумјели ову разлику, морамо је разложити у њеним суштинским елементима. Вјера је жива веза са Богом, лични однос повјерења и љубави.
Она није списак правила која морамо испунити да бисмо „заслужили“ спасење, већ слободан одговор на Божју љубав. Крштење, молитва, причешће, пост – то су изрази те слободе, а не механички ритуали. Када се молимо, не чинимо то јер „тако треба“, већ јер у дубини душе осјећамо потребу да разговарамо са Оцем који нас познаје боље него ми сами. Вјера нас подиже изнад страха и судбине; она нас чини слободном дјецом Божјом, а не робовима традиције.Обичаји, с друге стране, припадају царству културе и историје. Они су као стари мостови који повезују генерације – корисни, лијепи, али не и свети по себи. Обичаји могу бити израз поштовања према прецима, сјећања на заједницу или практична рјешења из прошлости. На примјер, наша славска трпеза није само „народни обичај“ – она је и прилика за окупљање породице и сусједства, за заједничку молитву и захвалност Богу за заштиту светитеља. Али ако славу претворимо у пијанку или такмичење ко ће већу трпезу поставити, онда смо је претворили у идол, а не у славље. Обичај је добар слуга, али лош господар. Он нас подсјећа на коријене, али нас не спасава. Црква га благосиља када је у складу са Јеванђељем, али га никада не уздиже на ниво догме.
Сујевјерје, међутим, представља највећу опасност – оно је пагански остатак који се маскирао у „народну мудрост“. Сујевјерје је страх од невидљивих сила које нису Бог. Оно вјерује да нека спољна радња – проливена вода, куцање у дрво, црна мачка, петак тринаести – може да „призове“ несрећу или „отера“ зло. Ту више нема мјеста за Бога; ту влада магија, судбина и човјеков покушај да контролише оно што је ван његове моћи. Сујевјерје поробљава душу јер нас тера да живимо у сталном страху, а не у слободи Христовој. Апостол Павле је још у првом вијеку упозоравао: „Не дајте се заробити празним предањима“ (Кол 2,8). Када се бојимо да пређемо испод лествица или да вратоломица падне на нас ако не пљујемо три пута, ми у суштини кажемо да је Бог немоћан, а да неке „силе“ владају нашим животом.Разлика је, дакле, јасна: вјера гледа увис, ка Христу; обичај гледа уназад, ка прецима; а сујевјерје гледа у мрак, ка страху.
Вјера нас чини одговорним пред Богом, обичај нас чини одговорним пред заједницом, а сујевјерје нас чини робовима сопствене маште. Зато је важно да се вратимо изворима – да обичаје поштујемо гдје су лијепи и корисни, да их оставимо када постану терет, а да сујевјерје одбацимо као старо рухо које више не одговара новој ткивини вјере. Јер на крају, као што каже Јеванђеље, „познаћете их по плодовима“. А плод истинске вјере је слобода, радост и мир који превазилази сваки разум.
Небојша Лазић, теолог
