Милан Ружић је рођен као онај редак глас који се у српској књижевности појављује када је најпотребнији – када се говори о крају књиге, крају историје и крају човека. Гимназију је завршио у Пожеги 2007. године, а дипломе основних и мастер студија стекао на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Катедри за општу лингвистику. Језик је за њега одувек био више од алата – био је дом.
Књижевну каријеру је започео 2014. године
Књижевну каријеру започео је 2014. године на наговор Матије Бећковића књигом кратке прозе „Некад, неко, негде“. За њом су уследиле још четири збирке кратких прича: „Наше су само речи“, „Народ за издавање“, „Пун кофер прича“ и „Приче и ожиљци“. Књижевна критика једногласно истиче да су његове приче жанровски потпуно неодредиве – нешто између прозе и поезије, најближе лирској исповедној прози.
Стил му је комбинација лиризма, језичке прецизности и емотивне снаге која оставља читалаца без даха. Његове приче су веома популарне међу читаоцима.
Промоције привлаче огроман број људи, а глумци их често интерпретирају на сцени. РТС је снимио и емитовао серијал од осам драмских минијатура под насловом „Наше су само речи“, заснован управо на Ружићевим причама. Одмах након прве књиге постао је колумниста и помоћник главног уредника електронских новина „Искра“ Андрићграда.
Његове колумне преноси преко 40 штампаних и онлајн медија у Србији и иностранству
Једно време је био стални колумниста „Печата“, „Вечерњих новости“, „Српских новина“, портала „Спутњик“, „ИН4С“ и „Корени“. Његове колумне преноси преко четрдесет штампаних и онлајн медија у Србији и иностранству.
Урадио је преко шездесет интервјуа са најистакнутијим светским и српским уметницима, а често је ангажован као беседник на прославама и обележавањима значајних датума из националне историје – од Видовданске беседе у Краљеву 2021. до говора на протесту у Пожеги 2025. године. Након треће књиге постао је аутор „Лагуне“.
Рецепција његовог дела сведочи о дубоком утицају. Матија Бећковић је рекао: „У времену у којем се говори о крају књиге, о крају историје, о крају човека и о крају поезије, мислио сам да таквог међу младим људима нећу ни срести, али не само да сам срео једног младог човека који воли књижевност и који пише, него као да сам срео себе од пре више од педесет година. Одједном видимо једнога који гори као свећа за писану реч, за нешто важније од наших свакодневних брига.
Великани о Ружићевом стваралаштву
“Емир Кустурица је записао: „Ружић нас уводи у преображавање пејзажа, мења видљиви свијет у невидљиви да би оно у шта гледамо било претворено у личне знакове, метафоричко дешифровање свијета. Он је писац шетач који пишући оставља трагове чије значење осјећамо као пишчев лични свемир гдје је сваки корак непоновљиво приближавање циљу, коначности, а метафоре растјерују маглу у којој идеју краја лако претварамо у бескрај. Све је у овим причама снажно доживљено и чују се кораци писца који шета распет између убогих српских стаза и бескрајног неба.“
Душан Ковачевић је истакао: „Књиге прича Милана Ружића форензичке су слике нашег времена. Оне су сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања. Ружић је од оних људи који су од давнина бранили земљу речима у причама и књигама вредним као народне крштенице.“
Предговоре, поговоре и препоруке за његове књиге писали су и о њима говорили Мило Ломпар, Рајко Петров Ного, Владимир Кецмановић, Раша Попов, Петар Божовић, Добрица Ерић, Горан Петровић, Милош Ковић, Владимир Димитријевић, Милош Ковачевић и многи други. Сликао се са Петером Хандкеом, стајао раме уз раме са епископом Јоаникијем, Матијом Бећковићем, Емиром Кустурицом и Добрицом Ерићем на Равној Гори.
Шта најбоље описује став Милана Ружића?
У једном недавном разговору Ружић је рекао оно што најбоље описује његов став:
„Јавни простор морамо да користимо како треба… Ми имамо преталентоване писце… Није битно како изгледам и шта мислим, него шта пишем… Матија Бећковић и Желидраг Никчевић су криви што пише Милан Ружић… Медијски пропагирани ‘песници’ уништавају поезију… Уметници сада траже политичку позадину свему… Волим своју слободу и своје мишљење… Много смо узлетили, а пад је страшан… Ми смо високо у крилу европске културе… Превелики новац се улаже у уништавање свега доброг код нас… Морамо да чувамо нашу културу, а не да опонашамо популарну културу… Ми не знамо за своја страдања… Не смемо се одрећи себе.“
Милан Ружић није само писац. Он је сведок времена које покушава да нас претвори у гледаоце ријалитија, а он нас подсећа на храбре људе, велике борце и моралне громаде из којих смо потекли.
Његове приче нису ескапизам – оне су позив на будност. У времену када многи ћуте или опонашају, он пише јер верује да је свака реч значајна у одбрани живота нашег народа. И докле год буде тако горео за писану реч, српска књижевност ће имати свог сопственог, непоновљивог гласа.
Погледајте целу емисију са Миланом Ружићем:
