Србија на нову медаљу и велики успех српских рукометашица чека од 2013. године. Тада су на шампионату света, у Београду, освојиле сребро. Мало је недостајало да медаља буде сјајнија, можда један потез из полуфиналног сусрета и повреда капитена, Андрее Лекић, али ко зна шта би било кад би било.
Овако, док прижељкујемо нову медаљу и маштамо о повратку деце овом спорту, у најновијој епизоди подкаста Компас, управо са чувеним средњим беком говорили смо о актуелној ситуацији, али и о оној повреди која је многима променила поглед на свет.
Андреа Лекић се повредила у мечу са Пољском
Било је то у мечу са Пољском, Србија је имала добијен меч у пуној београдској Арени, али је и даље играла у најјачем саставу. Андреа је у самом финишу осетила бол у нози, страдала је Ахилова тетива. Тада је почео прави пакао за најбољу рукометашицу света, али је предводила своје саиграчице у финалу. Да није играла и толико колико је играла, можда би повреда била мања, али она себи не би опростила.
„Што се мене тиче, повреде су саставни део, имала сам их много нажалост, оно што ме негде радује изашла сам из свега тога као победник. Ја сам у повредама научила да идем корак по корак, ја сам са повредама научила да је моменат ако могу да контролишем свој палац на нози након операције Ахилове, већ успех, ја сам научила да те мале ствари које узимамо здраво за готово на дневном нивоу су за мене у периодима опоравка биле све, тако да када научите заиста да један покрет руке, шаке, рамена или било чега, које узимамо здраво за готово, једно трчање које узимамо здраво за готово, тај моменат ван терена вас учи тако неком стрпљењу, издржљивости, менталној снази, ништа као повреда не може да те научи“, рекла је Андреа у Компасу.
Велики борац на терену, али и ван њега
Велики борац на терену и ван њега и тада је, а и сада послала јасну поруку. Чинила је нацију поносном на терену, а не крије да је и дан данас поносна на себе и саиграчице када се сети сваког заједничког тренутка и успеха.
„Не ја сам изузетно поносна, ја ништа не узимам здраво за готово, лепо је подсетити се тих ствари јер та доза позитивне енергије, не можемо је данас срести на сваком кораку, а тај моменат када се види слика, када се евоцира успомена, је нешто процењиво, дрес репрезентације тотално је нешто другачије од било ког дреса који сам носила и то није за поређење и ја сам тога у потпуности свесна, али да, изузетно смо поносни, често се то спомиње и ја мислим да када та нека успомена живи, а живи само уколико причате о томе“.
То сребро је нешто што рукометни навијачи никада неће заборавити
То сребро нешто је што рукометни навијачи никада неће заборавити, уосталом као ни ту генерацију девојака, али, данас је ситуација знатно другачија, рукомет није популаран спорт, девојчице се ређе одлучују да, како би Норвежани рекли, буду ратнице са осмехом, а управо је масовност нешто на чему морамо радити како би се надали медаљи.
„Без репрезентације нема ни масовности, без успеха репрезентације нећемо имати ни велики број девојчица и дечака који ће почети да тренирају рукомет, уско је повезано заиста. Репрезентација је та која привлачи децу спорту и мислим и да их држи некако уз резултат репрезентације који долази.
Ту је једина проблематика што дечица увек имају осећај да се јако брзо у данашње време стиже до резултата, да је пут кратак, а пут заиста није кратак, и леп и тежак, али вредан, дефинитивно, а што се мене тиче, репрезентација је симбол зашто неко почиње да тренира рукомет“, навела је Андреа Лекић.
О последњој утакмици, завршетку рукометне каријере и „реалном“ животу, послушајте у најновијој епизоди Компаса, а наша екипа захваљује једној од наших најбољих спортисткиња на инспиративном разговору.
