У једној од најсадржајнијих епизода гост је био Душан Илић, млади правник, докторанд уставног права и један од најперспективнијих српских интелектуалаца млађе генерације. Рођен 1992. у Смедереву, носилац дипломе „Вук Караџић“, учесник Петнице, дипломирани правник са просеком 9,50, мастер са 10,00 и докторанд који се бави бикамерализмом у европским унитарним државама – Илић није „млади стручњак за медије“.
Он је човек који материју познаје интердисциплинарно
Он је човек који материју познаје из прве руке, интердисциплинарно, и који је способан да је повеже са најактуелнијим питањима српског идентитета и државности. Разговор траје дуже од сата и не оставља простора за површност. Илић са лакоћом прелази са средњовековног права на савремену геополитику, са историје црквеног права на питање зашто данас осећамо да имамо „државност стару само два века“.
Један од најјачих момената емисије је поређење Законоправила Светог Саве из 1220. године, усвојеног на Жичком сабору на Спасовдан, са енглеском Magna Carta Libertatum из 1215. године. Док је енглеска повеља, која се слави као темељ уставног права, садржана у око 60 тачака на једном листу пергамента, наше Законоправило обухвата 400 листова, односно 800 страна. Илић не велича само обим.
Он показује да је српско средњовековно право било много обухватније, дубље укоренено у хришћанску и римску традицију, и да је настало у тренутку када је српска држава градила своју правну свест на највишем могућем нивоу. Подсећа и да су српски народни сабори старији бар пола века од најстаријег живог парламента на свету. Они нису били декоративни.
Били су место где се доносила одлука, где је постојала стварна, мада ограничена, директна демократија. То није романтика – то је правно-историјска чињеница коју савремена историографија често заобилази.
СПЦ је кров читавог Српства
Посебно снажно звучи његова тврдња да је Српска Православна Црква кров читавог Српства. Не само духовни, него и идентитетски, правни и државотворни кров. У тренутку када се од Срба систематски стварају нове нације, пример Бугарске и улога Вука Караџића у прикупљању „бугарских“ песама из Врања и Куманова 1822. године, Црква је остала једина институција која није пристала на фрагментацију српског корпуса.
Илић прецизно лоцира тренутак када почиње одвајање од средњовековних корена – у бароку. А српски интегрализам, идеја јединственог српског простора и свести, „заробљен је у АВНОЈ-у“.
То није флоскула. То је дијагноза стања у којем се и данас налазимо: формално имамо државу, али дубоку, средњовековну државотворну свест све теже препознајемо у институцијама.
Емисија не заобилази ни најтеже теме
Зашто немамо државотворни континуитет са средњим веком? Како је Стара Србија постала „комшија“? Која је улога УЧК у Македонији и како то утиче на нас? Да ли постепено одрицање од КиМ значи да постајемо „бивши народ“? Како НВО сектор доноси законе, а породица се стално налази на удару? Илић на ова питања не одговара патриотским узвицима. Он одговара чињеницама, правним и историјским аргументима. И баш зато разговор има тежину.
Зато што показује да постоји генерација младих српских интелектуалаца који не понављају флоскуле, него су спремни да уђу у дубину материје – и правне, и историјске, и идентитетске.
Душан Илић је доказ да се озбиљна мисао о Србима може водити без комплекса инфериорности и без јефтиног национализма. Он познаје и Запад, одлично енглески и основни француски, и нашу традицију, и уме да их упореди без да икога унапред прогласи кривим или светим. „Компас“ са Душаном Илићем није емисија за оне који траже потврду сопствених уверења.
То је емисија за оне који желе да разумеју зашто смо данас тамо где јесмо – и шта од средњовековних корена још можемо да сачувамо и оживимо.Ако вас занима српско право, историја, идентитет и питање зашто се осећамо као народ са „државношћу од пре два века“ уместо оне од пре осам – ова епизода је обавезна. Погледајте је. И поделите је. Јер овакви разговори не пролазе вирално сами од себе. Они захтевају свест да су важни. „Компас“ – Душан Илић. Један од оних разговора који остају.
