Од времена Чернобиљске катастрофе из 1986. и доношења мораторијума о забрани изградње нуклеарних постројења у Југославији 1989. године, тема нуклеарне енергетике, у Србији је била у запећку све до претходне године.
Почетком априла 2025. године, у Србији је укинут овај мораторијум и од тада се интензивно прича о енергетској будућности наше земље кроз призму нуклеарне енергије. С’ тога смо у новој емисији подкаста Компас угостили Милоша Лазаревића, научника-истраживача на Машинском факултету Универзитета у Београду и првог докторанда на тему нуклеарне енергетике у Србији након доношења већ поменутог мораторијума из 1989. године.
Милош је почетком ове године освојио награду за пројекат идеје малих модуларних, фузионих реактора у Обнинску (Русија) на конференцији „Знање и технологије нуклеарне индустрије у будућности“, за које истиче да су будућност нуклеарне енергетике. На овој конференцији учествовало је преко 120 младих истраживача из преко 40 земаља света.
Своју идеју ће презентовати и генералном директору компаније „Росатом“
Круна ове награде је то што ће млади српски научник у јуну ове године своју идеју презентовати и генералном директору компаније „Росатом“, Алексеју Лихачову, након што буде прошао обуку од стране својих ментора, проф. др Димитрија Самохина и Александра Нахабова са Обнинског института за нуклеарну енергетику.
Лазаревић наглашава да је укидање мораторијума историјска одлука и прекретница која отвара врата нуклеарној будућности Србије.
Од доношења мораторијума у Југославији 1989., прошло је 37 пуних година, а колико је напредовала технологија у нуклеарној енергетици од Чернобиљске катастрофе и колико је она данас безбедна, говорио нам је Милош Лазаревић.
Како је дошло до Чернобиљске катастрофе?
„Пре свега, акцидент у Чернобиљу се десио супер-позицијом два фактора. Прво је то сама технолошка карактеристила реактора која није била баш идеална, а друга ствар је људски фактор. Међутим, ја бих волео да се пре тог акцидента у Чернобиљу вратимо још коју годину историју, конкретно у 1979. годину када се десио сличан акцидент у нуклеарној електрани на острву „Три миље“ у САД. Том приликом је дошло до сличне хаварије где је део језгра нуклеарног реактора исцурео.
Није дошло до контаминације као што је то било у Совјетском савезу из разлога што је реактор на електрани „Три миље“ имао нешто што се зове заштитна зграда. У питању је једна бетонска конструкција дебљине неколико метара која спречава расипање радиоактивног материјала у случају хаварије. Данас је та заштитна зграда нешто што се подразумева код свих произвођача и испоручиоца нуклеарне технологије.“
„Тај фамозни РБМК 1000 реактор који је био виновник катастрофе у Украјини је припадао такозваној другој генерацији нуклеарних реактора. Ми данас говоримо о трећој+ генерацији нуклеарних реактора коју карактеришу јако сложени системи активне и пасивне заштите.“
Управо ово је разлика између технологије нуклеарних реактора пре 40 година и данас.
Нуклеарна енергија је једини поуздан, безбедан и апсолутно чист извор енергије
Самим тим долазимо до закључка да се нуклеарна енергија намеће као једини поуздан, безбедан и апсолутно чист извор енергије и као таква је адекватно решење за велику потрошњу електричне енергије са којом се Србија из године у годину суочава.
„Србија се из године у годину суочава са повећањем потрошње електричне енергије. Пројекције Министарства енергетике су такве да ће се до 2050. године потрошња струје у Србији учетворостручити.
Тренутна енергетска слика је код нас таква да се две трећине електричне енергије производи сагоревањем угља чији квалитет није баш тако сјајан у термоелектранама које су релативно старе, ако наравно изузмемо најновији блок термоелектране „Костолац Б3“. Таква стара постројења и тако лош угаљ су последица тога да ми имамо огромно загађење које те електране емитују“ – нагласио је млади српски научник.
Колико овај пројекат можемо да спроведемо кадровски, институционално и технички?
На питање да ли Србија реално има капацитета да покрене нуклеарни програм, Лазаревић одговара опрезно, али не и песимистично. Подсећа да већина стручњака који су некада радили на нуклеарним програмима и даље постоји као жива база знања, спремна да помогне. Међутим, највећи изазов није у прошлости, већ у будућности – у томе да ли ћемо успети да створимо нову генерацију инжењера и научника.
Посебно истиче болну чињеницу одлива мозгова. Млади људи који оду у иностранство и укључе се у системе нуклеарне енергетике на Западу или Истоку ретко се враћају. Разлог није недостатак патриотизма, већ одсуство услова. Ако Србија жели њихов повратак, мора понудити конкретне пројекте, институционалну стабилност и јасну стратегију развоја. Без тога, свака прича о нуклеарној будућности остаје на нивоу декларације.
Велика електрана као стратешки циљ
Иако се у свету све више говори о малим модуларним реакторима, Лазаревић сматра да Србија мора бити прагматична. Његово виђење српске нуклеарне будућности јесте изградња велике нуклеарне електране. Такав објекат не би био само извор енергије, већ инфраструктурни пројекат који би трансформисао читав научно-технолошки систем земље.
Он наглашава да је пут од политичке одлуке до пуштања електране у рад дуг – између десет и петнаест година. Управо зато инсистира да је „прави тренутак за акцију данас“. Одлагање значи продужавање енергетске зависности и губитак времена у глобалној трци за чистим изворима енергије.
Фузија као технологија будућности
Док као краткорочни и средњорочни циљ види класичну нуклеарну електрану, Лазаревић своју научну страст усмерава ка фузији. Пројекат „Итер“ на југу Француске, у ком учествују 33 земље, представља за њега доказ да човечанство корача ка новој енергетској ери. У срцу тог реактора температура достиже десетине милиона степени, што звучи као научна фантастика, али је у суштини логичан наставак научног развоја.
Фузија, како објашњава, обећава производњу електричне енергије без класичног рударења горива и без дуготрајног нуклеарног отпада. Водоник, добијен из воде, постаје потенцијални извор енергије будућности. Управо у том правцу он развија идеју малих модуларних фузионих реактора – спајајући концепт децентрализоване производње са најнапреднијом научном визијом.
Између науке и духовности
Ипак, можда најзанимљивији део његовог размишљања није техничке природе. Лазаревић упозорава да наука не сме постати псеудо-религија. Она је, каже, дивна и узвишена људска делатност, али не може заменити духовни смисао.
„Грех није пуко кршење правила, грех је стављати на прво место било шта што није Бог. Наука је дивна ствар и бавити се науком је дивно, међутим, наука не може да буде псеудо-религија нити псеудо-духовност, а многи су од ње то и начинили. Када сте у јединству са Богом, тада сте у јединству са целим светом“ закључио је млади српски научник.
У том ставу спаја се инжењерска рационалност и лична вера. За њега, енергетска будућност Србије није само питање мегавата и инвестиција, већ и питање вредносног оквира у којем се та енергија производи и користи.
Поглед ка деценији пред нама
Ако Србија данас донесе чврсту одлуку и започне конкретне кораке – од образовања кадрова до избора технологије – Лазаревић верује да би за петнаестак година могла да изговори реченицу: „Од данас Србија користи нуклеарну енергију.“ У свету енергетике, то није далека будућност, већ стратешки хоризонт који захтева стрпљење и континуитет.
Његова порука је јасна: Нуклеарна енергија није питање идеологије, већ одговорности према будућим генерацијама. Србија има знање, има традицију и има људе. Питање је само да ли ће имати одлучност да ту енергију – и буквално и симболично – стави у службу свог развоја.
Погледајте целу емисију са Милошем Лазаревићем:
