Od vremena Černobiljske katastrofe iz 1986. i donošenja moratorijuma o zabrani izgradnje nuklearnih postrojenja u Jugoslaviji 1989. godine, tema nuklearne energetike, u Srbiji je bila u zapećku sve do prethodne godine.
Početkom aprila 2025. godine, u Srbiji je ukinut ovaj moratorijum i od tada se intenzivno priča o energetskoj budućnosti naše zemlje kroz prizmu nuklearne energije. S’ toga smo u novoj emisiji podkasta Kompas ugostili Miloša Lazarevića, naučnika-istraživača na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i prvog doktoranda na temu nuklearne energetike u Srbiji nakon donošenja već pomenutog moratorijuma iz 1989. godine.
Miloš je početkom ove godine osvojio nagradu za projekat ideje malih modularnih, fuzionih reaktora u Obninsku (Rusija) na konferenciji „Znanje i tehnologije nuklearne industrije u budućnosti“, za koje ističe da su budućnost nuklearne energetike. Na ovoj konferenciji učestvovalo je preko 120 mladih istraživača iz preko 40 zemalja sveta.
Svoju ideju će prezentovati i generalnom direktoru kompanije „Rosatom“
Kruna ove nagrade je to što će mladi srpski naučnik u junu ove godine svoju ideju prezentovati i generalnom direktoru kompanije „Rosatom“, Alekseju Lihačovu, nakon što bude prošao obuku od strane svojih mentora, prof. dr Dimitrija Samohina i Aleksandra Nahabova sa Obninskog instituta za nuklearnu energetiku.
Lazarević naglašava da je ukidanje moratorijuma istorijska odluka i prekretnica koja otvara vrata nuklearnoj budućnosti Srbije.
Od donošenja moratorijuma u Jugoslaviji 1989., prošlo je 37 punih godina, a koliko je napredovala tehnologija u nuklearnoj energetici od Černobiljske katastrofe i koliko je ona danas bezbedna, govorio nam je Miloš Lazarević.
Kako je došlo do Černobiljske katastrofe?
„Pre svega, akcident u Černobilju se desio super-pozicijom dva faktora. Prvo je to sama tehnološka karakteristila reaktora koja nije bila baš idealna, a druga stvar je ljudski faktor. Međutim, ja bih voleo da se pre tog akcidenta u Černobilju vratimo još koju godinu istoriju, konkretno u 1979. godinu kada se desio sličan akcident u nuklearnoj elektrani na ostrvu „Tri milje“ u SAD. Tom prilikom je došlo do slične havarije gde je deo jezgra nuklearnog reaktora iscureo.
Nije došlo do kontaminacije kao što je to bilo u Sovjetskom savezu iz razloga što je reaktor na elektrani „Tri milje“ imao nešto što se zove zaštitna zgrada. U pitanju je jedna betonska konstrukcija debljine nekoliko metara koja sprečava rasipanje radioaktivnog materijala u slučaju havarije. Danas je ta zaštitna zgrada nešto što se podrazumeva kod svih proizvođača i isporučioca nuklearne tehnologije.“
„Taj famozni RBMK 1000 reaktor koji je bio vinovnik katastrofe u Ukrajini je pripadao takozvanoj drugoj generaciji nuklearnih reaktora. Mi danas govorimo o trećoj+ generaciji nuklearnih reaktora koju karakterišu jako složeni sistemi aktivne i pasivne zaštite.“
Upravo ovo je razlika između tehnologije nuklearnih reaktora pre 40 godina i danas.
Nuklearna energija je jedini pouzdan, bezbedan i apsolutno čist izvor energije
Samim tim dolazimo do zaključka da se nuklearna energija nameće kao jedini pouzdan, bezbedan i apsolutno čist izvor energije i kao takva je adekvatno rešenje za veliku potrošnju električne energije sa kojom se Srbija iz godine u godinu suočava.
„Srbija se iz godine u godinu suočava sa povećanjem potrošnje električne energije. Projekcije Ministarstva energetike su takve da će se do 2050. godine potrošnja struje u Srbiji učetvorostručiti.
Trenutna energetska slika je kod nas takva da se dve trećine električne energije proizvodi sagorevanjem uglja čiji kvalitet nije baš tako sjajan u termoelektranama koje su relativno stare, ako naravno izuzmemo najnoviji blok termoelektrane „Kostolac B3“. Takva stara postrojenja i tako loš ugalj su posledica toga da mi imamo ogromno zagađenje koje te elektrane emituju“ – naglasio je mladi srpski naučnik.
Koliko ovaj projekat možemo da sprovedemo kadrovski, institucionalno i tehnički?
Na pitanje da li Srbija realno ima kapaciteta da pokrene nuklearni program, Lazarević odgovara oprezno, ali ne i pesimistično. Podseća da većina stručnjaka koji su nekada radili na nuklearnim programima i dalje postoji kao živa baza znanja, spremna da pomogne. Međutim, najveći izazov nije u prošlosti, već u budućnosti – u tome da li ćemo uspeti da stvorimo novu generaciju inženjera i naučnika.
Posebno ističe bolnu činjenicu odliva mozgova. Mladi ljudi koji odu u inostranstvo i uključe se u sisteme nuklearne energetike na Zapadu ili Istoku retko se vraćaju. Razlog nije nedostatak patriotizma, već odsustvo uslova. Ako Srbija želi njihov povratak, mora ponuditi konkretne projekte, institucionalnu stabilnost i jasnu strategiju razvoja. Bez toga, svaka priča o nuklearnoj budućnosti ostaje na nivou deklaracije.
Velika elektrana kao strateški cilj
Iako se u svetu sve više govori o malim modularnim reaktorima, Lazarević smatra da Srbija mora biti pragmatična. Njegovo viđenje srpske nuklearne budućnosti jeste izgradnja velike nuklearne elektrane. Takav objekat ne bi bio samo izvor energije, već infrastrukturni projekat koji bi transformisao čitav naučno-tehnološki sistem zemlje.
On naglašava da je put od političke odluke do puštanja elektrane u rad dug – između deset i petnaest godina. Upravo zato insistira da je „pravi trenutak za akciju danas“. Odlaganje znači produžavanje energetske zavisnosti i gubitak vremena u globalnoj trci za čistim izvorima energije.
Fuzija kao tehnologija budućnosti
Dok kao kratkoročni i srednjoročni cilj vidi klasičnu nuklearnu elektranu, Lazarević svoju naučnu strast usmerava ka fuziji. Projekat „Iter“ na jugu Francuske, u kom učestvuju 33 zemlje, predstavlja za njega dokaz da čovečanstvo korača ka novoj energetskoj eri. U srcu tog reaktora temperatura dostiže desetine miliona stepeni, što zvuči kao naučna fantastika, ali je u suštini logičan nastavak naučnog razvoja.
Fuzija, kako objašnjava, obećava proizvodnju električne energije bez klasičnog rudarenja goriva i bez dugotrajnog nuklearnog otpada. Vodonik, dobijen iz vode, postaje potencijalni izvor energije budućnosti. Upravo u tom pravcu on razvija ideju malih modularnih fuzionih reaktora – spajajući koncept decentralizovane proizvodnje sa najnaprednijom naučnom vizijom.
Između nauke i duhovnosti
Ipak, možda najzanimljiviji deo njegovog razmišljanja nije tehničke prirode. Lazarević upozorava da nauka ne sme postati pseudo-religija. Ona je, kaže, divna i uzvišena ljudska delatnost, ali ne može zameniti duhovni smisao.
„Greh nije puko kršenje pravila, greh je stavljati na prvo mesto bilo šta što nije Bog. Nauka je divna stvar i baviti se naukom je divno, međutim, nauka ne može da bude pseudo-religija niti pseudo-duhovnost, a mnogi su od nje to i načinili. Kada ste u jedinstvu sa Bogom, tada ste u jedinstvu sa celim svetom“ zaključio je mladi srpski naučnik.
U tom stavu spaja se inženjerska racionalnost i lična vera. Za njega, energetska budućnost Srbije nije samo pitanje megavata i investicija, već i pitanje vrednosnog okvira u kojem se ta energija proizvodi i koristi.
Pogled ka deceniji pred nama
Ako Srbija danas donese čvrstu odluku i započne konkretne korake – od obrazovanja kadrova do izbora tehnologije – Lazarević veruje da bi za petnaestak godina mogla da izgovori rečenicu: „Od danas Srbija koristi nuklearnu energiju.“ U svetu energetike, to nije daleka budućnost, već strateški horizont koji zahteva strpljenje i kontinuitet.
Njegova poruka je jasna: Nuklearna energija nije pitanje ideologije, već odgovornosti prema budućim generacijama. Srbija ima znanje, ima tradiciju i ima ljude. Pitanje je samo da li će imati odlučnost da tu energiju – i bukvalno i simbolično – stavi u službu svog razvoja.
Pogledajte celu emisiju sa Milošem Lazarevićem:
