Srbija na novu medalju i veliki uspeh srpskih rukometašica čeka od 2013. godine. Tada su na šampionatu sveta, u Beogradu, osvojile srebro. Malo je nedostajalo da medalja bude sjajnija, možda jedan potez iz polufinalnog susreta i povreda kapitena, Andree Lekić, ali ko zna šta bi bilo kad bi bilo.
Ovako, dok priželjkujemo novu medalju i maštamo o povratku dece ovom sportu, u najnovijoj epizodi podkasta Kompas, upravo sa čuvenim srednjim bekom govorili smo o aktuelnoj situaciji, ali i o onoj povredi koja je mnogima promenila pogled na svet.
Andrea Lekić se povredila u meču sa Poljskom
Bilo je to u meču sa Poljskom, Srbija je imala dobijen meč u punoj beogradskoj Areni, ali je i dalje igrala u najjačem sastavu. Andrea je u samom finišu osetila bol u nozi, stradala je Ahilova tetiva. Tada je počeo pravi pakao za najbolju rukometašicu sveta, ali je predvodila svoje saigračice u finalu. Da nije igrala i toliko koliko je igrala, možda bi povreda bila manja, ali ona sebi ne bi oprostila.
„Što se mene tiče, povrede su sastavni deo, imala sam ih mnogo nažalost, ono što me negde raduje izašla sam iz svega toga kao pobednik. Ja sam u povredama naučila da idem korak po korak, ja sam sa povredama naučila da je momenat ako mogu da kontrolišem svoj palac na nozi nakon operacije Ahilove, već uspeh, ja sam naučila da te male stvari koje uzimamo zdravo za gotovo na dnevnom nivou su za mene u periodima oporavka bile sve, tako da kada naučite zaista da jedan pokret ruke, šake, ramena ili bilo čega, koje uzimamo zdravo za gotovo, jedno trčanje koje uzimamo zdravo za gotovo, taj momenat van terena vas uči tako nekom strpljenju, izdržljivosti, mentalnoj snazi, ništa kao povreda ne može da te nauči“, rekla je Andrea u Kompasu.
Veliki borac na terenu, ali i van njega
Veliki borac na terenu i van njega i tada je, a i sada poslala jasnu poruku. Činila je naciju ponosnom na terenu, a ne krije da je i dan danas ponosna na sebe i saigračice kada se seti svakog zajedničkog trenutka i uspeha.
„Ne ja sam izuzetno ponosna, ja ništa ne uzimam zdravo za gotovo, lepo je podsetiti se tih stvari jer ta doza pozitivne energije, ne možemo je danas sresti na svakom koraku, a taj momenat kada se vidi slika, kada se evocira uspomena, je nešto procenjivo, dres reprezentacije totalno je nešto drugačije od bilo kog dresa koji sam nosila i to nije za poređenje i ja sam toga u potpunosti svesna, ali da, izuzetno smo ponosni, često se to spominje i ja mislim da kada ta neka uspomena živi, a živi samo ukoliko pričate o tome“.
To srebro je nešto što rukometni navijači nikada neće zaboraviti
To srebro nešto je što rukometni navijači nikada neće zaboraviti, uostalom kao ni tu generaciju devojaka, ali, danas je situacija znatno drugačija, rukomet nije popularan sport, devojčice se ređe odlučuju da, kako bi Norvežani rekli, budu ratnice sa osmehom, a upravo je masovnost nešto na čemu moramo raditi kako bi se nadali medalji.
„Bez reprezentacije nema ni masovnosti, bez uspeha reprezentacije nećemo imati ni veliki broj devojčica i dečaka koji će početi da treniraju rukomet, usko je povezano zaista. Reprezentacija je ta koja privlači decu sportu i mislim i da ih drži nekako uz rezultat reprezentacije koji dolazi.
Tu je jedina problematika što dečica uvek imaju osećaj da se jako brzo u današnje vreme stiže do rezultata, da je put kratak, a put zaista nije kratak, i lep i težak, ali vredan, definitivno, a što se mene tiče, reprezentacija je simbol zašto neko počinje da trenira rukomet“, navela je Andrea Lekić.
O poslednjoj utakmici, završetku rukometne karijere i „realnom“ životu, poslušajte u najnovijoj epizodi Kompasa, a naša ekipa zahvaljuje jednoj od naših najboljih sportistkinja na inspirativnom razgovoru.
