Ако смо се већ определили да не учествујемо у борби за друштвени положај и да се не понашамо и не делујемо на начин који сигнализује нашу припадност или тежњу за припадношћу одређеној друштвеној групи, не треба да се жалимо кад смо у одређеним приликама третирани са мањком обзира, поштовања и уважавања од стране оних који и те како држе до свог друштвеног положаја или усмерено теже ка њему.
Кад се већ гордимо својом стварном или умишњеном слободом и независношћу, морамо бити спремни и да подносимо последице свог избора. Свет је једноставно такав и њиме доминирају оно који су „од овога света“. Они који нису, или за себе мисле да нису, у том свету ће бити маргинализовани, искључени или невидљиви.
Својевремено сам поводом једног нашег независног филма (заиста, а не позерски независног) написао како „у време када се модел света темељи на децентрираности, нелинеарности, симултаности и мутиперспективности, појам невидљивости природно заузима место некадашњих појмова маргиналности, алтернативе, периферије. Укратко, оптичке, чак не визуалне него баш оптичке, ‘окуларне’ метафоре смењују оне засноване на именовању или иконичности. Простор невидљивости се види као простор неозначеног, али не као неименованог, већ као ‘нефокусираног’, оног изван на одређени начин усмереног, дакле регулисаног, погледа“.
Значи, ако се одричемо од практичног и прагматичног понашања и чињења, од гестова и чинова који демонстрирају и означавају припадност одређеној друштвеној групи или статусу, или макар тежњу ка њима, бићемо невидљиви за оне који су већ стекли тај положај или ка њему теже. Они нас једноставно неће видети, или ће нас видети у искривљеној перспективи или тек као обрис на рубу њиховог интересовања.
То је можда неправда и свакако није лако гледати како се они за које, с правом или не, мислимо да су мање способни од нас успињу на друштвеној лествици и у складу са тим бивају прихватани у одређеним ситуацијама, али онај ко се определио или се овако или онако нашао у статусу „невидљивог“ мора да има и врлину смирености, јер без тога једноставно неће издржати. Предаће се или „продати“, постати деструктиван или самодеструктиван.
Огорченост никоме добра није донела, а најмање ће је донети „невидљивима“. Санодеструктивност још мање, јер није без смисла она народна о некоме ко се наљутио на село, па себи одсекао „ону ствар“. Чиме село неће бити нимало фасцинирано нити наведено да се преиспита, а тај ће свакако постати још „невидљивији“ него раније, или видљивији на начин који му свакако неће пријати, тако што ће бити проглашен лудаком и чудаком, чије постојање само потврђује валидност система, односно вредности живота по „свету овоме“.
Онај ко се нашао у позицији „невидљивости“ дакле, не сме себи дозволити луксуз да буде горд и да себе сматра изузетним и бољим од оних „видљивих“, колико год неки од њих били неспособни, нечасни или лицемерни, поготово ако је то праћено огорченошћу, презиром и мржњом.
Слобода је нешто најлепше на овом свету, али и најскупље, што се веома скупи плаћа. Жељан слободе се мора одрећи много чега, а пре свега оног чега се одрећи најтеже – сујете, себичности и самољубља.
