Ako smo se već opredelili da ne učestvujemo u borbi za društveni položaj i da se ne ponašamo i ne delujemo na način koji signalizuje našu pripadnost ili težnju za pripadnošću određenoj društvenoj grupi, ne treba da se žalimo kad smo u određenim prilikama tretirani sa manjkom obzira, poštovanja i uvažavanja od strane onih koji i te kako drže do svog društvenog položaja ili usmereno teže ka njemu.
Kad se već gordimo svojom stvarnom ili umišnjenom slobodom i nezavisnošću, moramo biti spremni i da podnosimo posledice svog izbora. Svet je jednostavno takav i njime dominiraju ono koji su „od ovoga sveta“. Oni koji nisu, ili za sebe misle da nisu, u tom svetu će biti marginalizovani, isključeni ili nevidljivi.
Svojevremeno sam povodom jednog našeg nezavisnog filma (zaista, a ne pozerski nezavisnog) napisao kako „u vreme kada se model sveta temelji na decentriranosti, nelinearnosti, simultanosti i mutiperspektivnosti, pojam nevidljivosti prirodno zauzima mesto nekadašnjih pojmova marginalnosti, alternative, periferije. Ukratko, optičke, čak ne vizualne nego baš optičke, ‘okularne’ metafore smenjuju one zasnovane na imenovanju ili ikoničnosti. Prostor nevidljivosti se vidi kao prostor neoznačenog, ali ne kao neimenovanog, već kao ‘nefokusiranog’, onog izvan na određeni način usmerenog, dakle regulisanog, pogleda“.
Znači, ako se odričemo od praktičnog i pragmatičnog ponašanja i činjenja, od gestova i činova koji demonstriraju i označavaju pripadnost određenoj društvenoj grupi ili statusu, ili makar težnju ka njima, bićemo nevidljivi za one koji su već stekli taj položaj ili ka njemu teže. Oni nas jednostavno neće videti, ili će nas videti u iskrivljenoj perspektivi ili tek kao obris na rubu njihovog interesovanja.
To je možda nepravda i svakako nije lako gledati kako se oni za koje, s pravom ili ne, mislimo da su manje sposobni od nas uspinju na društvenoj lestvici i u skladu sa tim bivaju prihvatani u određenim situacijama, ali onaj ko se opredelio ili se ovako ili onako našao u statusu „nevidljivog“ mora da ima i vrlinu smirenosti, jer bez toga jednostavno neće izdržati. Predaće se ili „prodati“, postati destruktivan ili samodestruktivan.
Ogorčenost nikome dobra nije donela, a najmanje će je doneti „nevidljivima“. Sanodestruktivnost još manje, jer nije bez smisla ona narodna o nekome ko se naljutio na selo, pa sebi odsekao „onu stvar“. Čime selo neće biti nimalo fascinirano niti navedeno da se preispita, a taj će svakako postati još „nevidljiviji“ nego ranije, ili vidljiviji na način koji mu svakako neće prijati, tako što će biti proglašen ludakom i čudakom, čije postojanje samo potvrđuje validnost sistema, odnosno vrednosti života po „svetu ovome“.
Onaj ko se našao u poziciji „nevidljivosti“ dakle, ne sme sebi dozvoliti luksuz da bude gord i da sebe smatra izuzetnim i boljim od onih „vidljivih“, koliko god neki od njih bili nesposobni, nečasni ili licemerni, pogotovo ako je to praćeno ogorčenošću, prezirom i mržnjom.
Sloboda je nešto najlepše na ovom svetu, ali i najskuplje, što se veoma skupi plaća. Željan slobode se mora odreći mnogo čega, a pre svega onog čega se odreći najteže – sujete, sebičnosti i samoljublja.
