Na današnji dan pre 27 godina – 24. marta 1999, počela je NATO agresija na Saveznu republiku Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru). Za 78 dana bombardovanja poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi. Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO.
U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
Tokom bombardovanja izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 “kasetnih bombi” od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
Naredbu za napad dao je Havijer Solana u to vreme Generalni sekretar NATO, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, generalu SAD Vesliju Klarku, iako nije postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN. Bio je to očigledan presedan -odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.
Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.
Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD.
Prvo su gađane kasarne i jedinice protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima.
U noći 23. aprila 1999. godine u dva sata i šest minuta nakon ponoći, NATO je u napadu na zgradu RTS-a usmrtio 16 radnika. To je bio prvi slučaj da je jedna medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije – u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.
Pošto je generalni sekretar NATO 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili su pali na područje sela Kokoleč u 13.30.
Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u Pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i povratak više stotina hiljada albanskih izbeglica dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije.
Posledice oseća danas čitav svet
Zbog geopolitičkih interesa NATO-a u ilegalnoj agresiji najgrublje je prekršeno međunarodno pravo, i te posledice i danas oseća čitav svet.
Agresija je u stvari izvršena iz geopolitičkih interesa jer je to bio deo strategije širenja NATO-a na istok i to je bio izgovor da se dobije prilika za trajno raspoređivanje američkih i NATO vojnika na tom delu ondašnje Jugoslavije, odnosno Srbije
Kako je rekao bivši diplomata Živadin Jovanović tako se može objasniti i odakle baza “Bondstil” u južnoj srpskoj pokrajini, ali i desetine drugih baza koje su nakon agresije na tadašnju SR Jugoslaviju nicale na istoku i uvek bliže ruskim granicama, u Bugarskoj, Rumuniji i centralnoj Evropi, Poljskoj i baltičkim republikama.
“Mi se sećamo da je NATO tada izvršio zločin protiv mira i čovečnosti jer posledice te agresije ni do danas nisu zalečene kako u našoj zemlji, tako ni u regionu, ali pogotovo nisu otklonjene posledice koje je agresija imala na rušenje arhitektura mira i svetskog poretka, koji su ustanovljeni na rezultatima Drugog svetskog rata”, rekao je Jovanović.
On je ukazao da je tada u stvari zadat veliki udarac sistemu mira i bezbednosti koji je u jednom dužem periodu garantovao stabilnost i štedeo Evropu.
“To se oseća kroz potčinjavanje, slabljenje i nepoštovanje međunarodnog prava, sistema UN i sistema OEBS-a i kada je srušen taj sistem, NATO je udario na temelje arhitekture bezbednosti i saradnje, pa je moglo da usledi sve ono što je usledilo posle agresije”, rekao je on..
