Sa samo dvadeset tri godine, Tamara Misirlić živi kao da je u sebi sabrala mnogo više decenija — upornosti, saosećanja i duboke vere da dobro može da menja svet. Rođena 14. oktobra 2002. godine u Vranju, sa porodičnim korenima na Kosovu i Metohiji, odrasla je okružena vrednostima koje spajaju snagu i nežnost, borbu i plemenitost.
Kako i sama kaže, veoma je ponosna na svoje poreklo i rado ga ističe, te smatra da je „Najjači čovek onaj koji zna ko je i odakle je.“
Testiranje sopstvenih granica
Još kao dete, u njoj se probudila potreba da testira sopstvene granice. Sa svega tri i po godine zakoračila je na karate tatami i u svet borilačkog sporta, a ovaj japanski plemeniti sport joj je postao prva škola života — mesto gde se uči šta je poraz, šta je bol, ali i kako se posle svakog pada ustane uspravniji.
Od te sportske borbenosti kasnije je izrasla jedna druga, mnogo dublja — borba za ljude koji su „odsečeni od sveta“ i koje društvo najčešće ne vidi.
Od sportskih podijuma do humanitarne misije
Kao mlada karatistkinja, Tamara je ubrzo postigla rezultate koje njeni vršnjaci mogu samo da sanjaju. Osvajala je zlatne medalje na državnim prvenstvima, a boje Srbije branila je i na evropskim i svetskim šampionatima — u Subotici 2017. godine, kao i na Svetskom i Evropskom prvenstvu 2019.
Ipak, najdublja pobeda nije bila sportska.
Rođena sa po šest prstiju na rukama i nogama (takozvana polidaktilija), od malih je nogu morala da podnosi podsmeh, pitanja, ponekad čak i surovost vršnjaka. Ono što bi za mnoge bila prepreka, za nju je postalo iskušenje iz kojeg je izvukla snagu. Svetu je pokazala da vrednost čoveka ne stoji u izgledu — već u onome što nosi u srcu.
Početak Tamarine životne misije
U trenucima kada većina mladih razmišlja o sebi, Tamara je okrenula pažnju ka drugima. Sa svega šesnaest godina uputila se u prvu humanitarnu akciju. Od sopstvene stipendije pomogla je porodici koja je živela u krajnje teškim uslovima, u kući koja se više držala od nade nego od zidova.
Taj susret bio je prekretnica.
Video je da ponekad jedan gest može da vrati dostojanstvo, da jedan osmeh može da zapali iskru nade. Od tog trenutka, humanost više nije bila usputni čin — postala je njena misija.
Tokom godina koje slede, Tamara će osnovati humanitarnu fondaciju i svojim akcijama pomoći da se obnove domovi, da se podignu oni koji su pali, da se vrati vera ljudima koji su mislili da su zaboravljeni.
Najveća vrednost čoveka je sposobnost da učini dobro
U vremenu u kojem je svakodnevica postala brza, gruba, često otuđena od stvarnih ljudskih potreba, pitanje dobrote ponovo dobija svoju težinu. Sve više se pokazuje da je najveća vrednost koju čovek može da ponudi — sposobnost da učini dobro.
To je polazište i najdublja poruka naše sagovornice, koja godinama prolazi kroz najzapostavljenije delove Srbije, sela sa po dvoje ili troje stanovnika, domove u kojima žive zaboravljeni, starci i deca, ljudi koje je društvo, namerno ili slučajno, ostavilo po strani.
Ona kaže da je, tokom svih ovih godina, jasno videla jednu stvar: tačno je da smo se kao narod otuđili, ali i dalje veruje da svaki čovek u sebi nosi nešto dobro. „Čovek je stvoren da čini dobro“, govori. „Pitanje je samo da li neko u njemu ume da zapali tu iskru.“
Tinejdžerske borbe i potreba za dokazivanjem
„U tinejdžerskim danima svako ima želju da se dokaže.“ To je, kaže, jedan od najkritičnijih perioda za mlade. Period kada se formiraju vrednosti, kada se odlučuje da li će neko biti čovek koji pomaže ili čovek koji je okrenut samo sebi i svojim egocentričnim porivima.
Nažalost, u društvu u kojem je slabost često dočekana podsmehom, mladima nije lako da grade empatiju. „Kada čovek pokaže slabost, on postaje meta“, kaže ona. I upravo zbog toga veruje da je neophodno da svaki mlad čovek ima nekoga ko će da stane iza njega. „Svakome od nas treba neko ko će da kaže: ‘Idi i bori se’.“
Kakvi smo kao društvo ako nemamo empatiju?
Pitanje koje postavlja nije nimalo jednostavno: „Kakvi smo mi kao društvo ako nemamo empatiju?“
Često se susreće sa ljudima koji nemaju realnu predstavu o tome kako zaista žive pojedini građani naše zemlje. „Ljudi nisu svesni da imamo sela koja broje dva, tri ili pet stanovnika, potpuno odsečena od sveta.“ I dok neko u gradu razmišlja koji će novi telefon kupiti, neko u zabačenoj planini razmišlja ima li dovoljno drva da preživi noć.
Taj jaz, nevidljiv ali dubok, postaje bolna linija razdvajanja u narodu koji se nekada hvalio solidarnošću kao svojim najvećim ponosom.
„Kada imate nekoga ko vam se raduje, to je sve“, kaže. I u tim trenucima, pred očima joj se pojave lica ljudi koje posećuje — starci koji žive sami, dece koja nikada nisu imala novu igračku, žena koje niko nije obišao godinama.
Ispovesti koje menjaju život
Jedna od najpotresnijih priča dolazi od žene koja decenijama nije videla svog sina. „Ja bih volela da vidim svog sina. Nisam ga videla 40 godina. Ne znam ništa o njemu“, govorila je tiho, držeći ruke koje su drhtale od života, a ne od starosti.
Ona nije znala čak ni kako se zove. Promenjeno mu je ime. Jednostavno, nije imala način da ga nađe.
„I onda smo mi snimili video“, priseća se. „Taj video je obišao čitav Balkan. Njegov brat je naleteo na snimak, povezao priču, i shvatili su da je to njegova majka. I došao je da je vidi.“
To je trenutak kada se čovek suoči sa najvažnijom istinom — svi smo mi stvoreni za ljubav i za dobrotu. Ništa drugo.
Deca koja gladuju i pitanje stida
Bilo je i trenutaka besa. Posebno ju je pogodila jedna situacija iz Subotice, gde je društvo odbacivalo dve male devojčice, čija porodica živi na samom rubu egzistencije.
„Bila sam mnogo ljuta i besna“, kaže. „Kakvi smo mi kao društvo da devojčice budu gladne, budu žedne, budu bose, i zbog svega toga ismevane? Da se deca smeju zato što neko nema da jede? Zato što nema telefon? Zato što nose pocepane patike?“
Ti trenuci, kaže, vraćaju čoveka na pitanje suštine. Na pitanje šta mi to zapravo gradimo kao društvo i koje vrednosti negujemo.
Pouke starih ljudi
Takođe, Tamara je poznata kao neko ko često ide u najzabačenije delove Balkana sa velikom željom da pomogne ljudima zaboravljenim od svih. Upravo od njih često čuje životne mudrosti koje niko u gradu ne bi izgovorio.
Jedan deka joj je rekao: „Ne plašim se vukova.“ Kada ga pitaju zašto, on smireno odgovori: „Ne plašim se vukova jer će te vuk pojesti da bi preživeo. A čovek će te pojesti zato što ti želi loše.“
I ta rečenica, kaže, ostane da odzvanja još dugo.
„Toliko mudrosti i toliko toplih reči čuje čovek od njih, da jedva čekam da im se vratim“, kaže.
Sport kao ogledalo života
Kroz poslednje godine i rad u svojoj školici sporta, puno je razgovarala i sa decom. „Kroz sport se uči da prihvatiš pobedu, ali i poraz“, govori.
Sport nije samo igra — on je škola karaktera. Tamo padaš, ustaješ, pobeđuješ, gubiš, i shvatiš da život nikada ne ide pravom linijom. I ne samo to, sport je momenat u kome se sem disciplini i karakteru, učiš najvećim ljudskim vrlinama, empatiji i ljubavi.
Veoma je važno da naše mlade naraštaje naučimo najosnovnijim ljudskim vrlinama, samo tako možemo izgradiiti bolje i zdravije društvo.
„Slušaj svoje srce“ — knjiga koja je postala ispovednik mnogih
Nakon 6, 7 godina neumornog rada, Tamara je odlučila da svoje emocije, koliko je to moguće, ovekoveči u svojoj prvoj knjizi „Slušaj svoje srce“. Tamarina knjiga „Slušaj svoje srce“, objavljena 14. oktobra, rasrodata je do sada u više od 3500 primeraka.
Do sada su proomcije održane na Sajmu knjiga u Beogradu, Republici Srpskoj, a uskoro se očeukuju nove promocije u Doboju, Tesliću, Nišu, Novom Sadu i Beogradu.
Ljubav kao jedini put
Za kraj našeg razgovora, kada smo upitali Tamaru šta za nju predstavlja kompas pravih vrednosti, ona je odgovorila: „Čovek koji ima dovoljno ljubavi u sebi, on može sve“, govori. „To je jedna najveća vrednost — da čovek u svemu nađe ljubav. Da u svima vidi ljubav. Da svakome pruži ljubav. Ako čovek izgubi ljubav, izgubio je sve.“
I dodaje: „Za sve što radimo, potrebna je ljubav. Onda kroz ljubav dođe sve ostalo.“
U vremenu u kojem se slabost kažnjava, a tvrdoća slavi, najveći podvig postaje — ostati čovek.
„Kako podstaći ljude da osete neku iskru humanosti?“ Odgovor možda nije jednostavan, ali ona u njega veruje: da je dovoljno da svako od nas učini nešto malo, ali iskreno.
Jer čovek je, zaista, stvoren da čini dobro.
Ako vam se svidela Tamarina priča, pogledajte celu emisiju:
