Živimo u vremenu koje sa pravom možemo nazvati turbulentnim. Kriza koja nas okružuje nije samo ekonomska ili politička – ona je dublja, u samom tkivu našeg društva. To je kulturološka, moralna i duhovna kriza, kriza identiteta i smisla. Svedoci smo procesa u kojem sve veći broj ljudi traži odgovore u alternativnim učenjima, često na uštrb istinske duhovnosti i bogomdane tradicije. U tom lavirintu religioznih ponuda, sekte i paracrkvene zajednice zauzimaju centralno mesto, privlačeći ljude koji su duhovno ranjivi ili nezasitog traganja za „istinom“. Svedoci smo hiperprodukcije verskih učenja i učenjaka, a suštinski sekti i sektašenja. Deo njih se poziva na hrišćanstvo, ali oni ništa zajedničko nemaju niti sa Hristom niti sa Majkom Crkvom. “ Neće svako ko mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo Nebesko; nego ko čini volju Oca Moga koji je na Nebesima ” (Mt. 7.21) Razni učenjaci su upravo ono na šta nas je Hristos upozoravao, lažni proroci i poznavaoci (Svetog) Pisma. Kroz primamljive i marketinški dobro osmišljene prezentacije prodaju svoja učenja, ali ne da bi nas vezali za nebesko, večno i neprolazno, nego da nas vežu za njihove organizacije. Da bi ispunjavali ne volju Božiju nego njihove lične sujete i učenja koja su plod ne Otkrivenja nego mašte i intriga od kojih samo vođe kultova ili sekti imaju korist.
Meta sekti su ljudi koji nisu utvrđeni u svojoj veri, tradiciji i nisu vezani za našu Srpsku Pravoslavnu Crkvu, naš duhovni bedem. Znatiželja je ono što pojedince privlači ovim sektama. Sve je po meri u tim sektama. Priča se samo ono što prija ušima. Ono što je popularno ili što već svakako mislimo. E sad što to nije istina, većini ljudi nije ni bitno. Sekte često hrane ego, i stvaraju privid lažne zajednice i podrške. Umesto da usmeravaju na večni život, oni manipulišu strahovima i nadama, prodajući lažnu utehu.
Sekte su sastavni deo ove krize. One su obično lišene apostolskog predanja, istinske liturgije i Svetih Tajni. Njihovi lideri su gurui ili propovednici koji, umesto bogomdanog autoriteta, deluju iz sopstvenih ambicija i sujete. Ono što propovedaju nije istina, već adaptirana poruka koja se svodi na puku marketinšku privlačnost. Njihovi članovi, često dobronamerni ali duhovno neutvrđeni, postaju lak plen. Oni u sektama nalaze „odgovore“ koji nisu zasnovani na Božjoj istini, već na manipulaciji i obmani.
Karakteristike sekti jasno ukazuju na njihovu destruktivnost. Odbacivanje Svetog Predanja, nepoštovanje svetitelja, moštiju i krsne slave, svedeno bogosluženje, senzacionalizam oko „poslednjih vremena“ – sve ovo predstavlja odstupanje od Hristovog puta. Umesto da svoje članove vode ka Bogu, sekte ih vežu za sebe i stvaraju zatvorene, izolovane zajednice. U tom procesu, one razaraju porodice, društvene veze i individualnu duhovnost.
Primamljivost sekti leži u njihovoj sposobnosti da se prilagode vremenu i okolnostima. Sekte i nove religiozne grupacije više nisu samo zatvorene zajednice koje deluju u ilegali. Danas su ih digitalni prostori ojačali i omogućili im da prodru u svaki aspekt života. Preko društvenih mreža, „gurui” i „proroci” pronalaze put do ljudi, koristeći naše strahove, nesigurnosti, pa čak i našu radoznalost. Oni se predstavljaju kao intelektualne alternative, kao vizionari koji nude odgovore na sva pitanja, od suštinskih do najpovršnijih. Njihove poruke često zvuče kao spasonosne, ali zapravo manipulišu emocijama i potrebama ljudi. Strah, usamljenost i neizvesnost otvorili su vrata za nove vrste manipulacije. Internet je postao njihova najmoćnija alatka, a društvene mreže omogućile su masovnu hiperprodukciju sadržaja koji zavodi ljude. Paralelno s tim, jutjub kanali i mediji senzacionalistički promovišu vračare, gatare i različite „duhovne učitelje“. Ovo je otrov koji duhovno truje, a medijski senzacionalizam ga dodatno pojačava. Njihove poruke o kraju sveta ili magijskim rešenjima za probleme ljudi nisu ništa drugo do otrov koji dublje usađuje duhovnu pometnju.
Posebno je zabrinjavajuće širenje sekti među mladima. Tinejdžeri i mladi ljudi, u fazi života kada tragaju za identitetom i smislom, često postaju meta manipulativnih metoda poput „bombardovanja ljubavlju“ („love-bombing“). Preko prividne pažnje i podrške, sekta uspeva da pridobije nove članove, koji potom postaju novi misionari te iste obmane. Posledice su razarajuće – od prekida veza sa porodicom i prijateljima do duhovnog i psihološkog osiromašenja.
Sekte su uvek imale destruktivan uticaj. Istorijski primeri poput „Hrama naroda“ Džima Džonsa, koji je doveo do tragedije sa preko 900 mrtvih, upozoravaju nas na krajnje ishode sektašenja kao obmane. U našem društvu, sekte poput „Crne ruže“ predstavljaju ne manju opasnost. Njihovo delovanje često vodi do destrukcije, i to ne samo na individualnom nivou, već i u društvenoj strukturi.
Rešenje ovog problema nije jednostavno, ali postoji. Države poput Francuske su razvile sistemsku borbu protiv sekti, uključujući pravne mere koje inkriminišu tehnike mentalne manipulacije. Ovakvi pristupi mogu poslužiti kao primer. Međutim, istinska prevencija mora početi unutar Crkve i porodice. Neophodno je duhovno obrazovanje, povratak Svetom Predanju i ojačavanje zajednice unutar Srpske Pravoslavne Crkve. Samo tako možemo stvoriti duhovni bedem koji će zaštititi ljude od obmana sekti i drugih destruktivnih uticaja.
Na kraju, važno je shvatiti da se borba protiv sekti ne vodi samo u javnom prostoru, već i unutar naših srca. Hristova reč ostaje najsigurniji putokaz: „Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jn. 8,32). Zato je zadatak svakog pravoslavnog hrišćanina da traga za tom istinom, da ostane utvrđen u veri i da se čuva zamki koje nudi svet. Spasenje nije u formi, već u suštini – u istinskom životu po Hristu i Njegovim zapovestima.
