U razgovoru za emisiju „Kompas“, psiholog i psihoterapeut Nađa Tulić podelila je niz stavova o savremenom čoveku, njegovim strahovima, porocima i potrebi za zdravim osloncima u zajednici i porodici.
Ona je istakla da je depresija u osnovi stanje potiskivanja – „de press, potiskivanje. Da bismo se uklopili u društvo i mislili da smo prihvaćeni, često se odričemo sopstvene autentičnosti. Time u stvari potiskujemo sebe.“
Posebno zabrinjava pojava da sve više mladih sami sebi propisuju lekove, pa čak i traže savete od veštačke inteligencije. „Čujem da se konsultuju sa ChatGPT-om, pitaju koji antidepresiv da uzmu i u kojoj dozi. To je vrlo opasno, jer psihičko zdravlje traži stručnu podršku, a ne brze, virtuelne recepte.“
Zdrava porodica je najbolja prevencija psihičkih tegoba
Nađa Tulić podvlači da je zdrava porodica najbolja prevencija psihičkih tegoba. „Koliko je važna porodica kao prevencija i psihološkim stanjima. U zdravoj porodici učimo da se nosimo sa emocijama, da izgradimo poverenje i da razvijamo unutrašnju stabilnost.“
U tom smislu, ona naglašava da je poverenje temelj poštovanja, a da je gubitak poverenja u društvu često posledica egzistencijalnog straha. Savremeni čovek, smatra ona, postao je previše egocentričan: „Ljudi sve više misle samo na sebe, a egocentrizam je u suštini autodestruktivan. Narcisima i egomaničnim ljudima potrebna je stalna validacija drugih, ali to govori o njihovoj bazičnoj nesigurnosti.“
S druge strane, samopouzdanje se ne može nametnuti – „Samopouzdanje ne traži publiku. Ono nije glasno, nije namenjeno drugima, već je tiha unutrašnja snaga.“
Kolektiv je neophodan za opstanak čoveka
Govoreći o široj slici društva, Tulić podvlači da je kolektiv neophodan za opstanak čoveka: „Bez zajednice, bez odnosa i međusobne podrške, čovek se gubi i ostaje bez kompasa.“ Ali istovremeno, upozorava na uticaj savremenih medija: „Društvene mreže često služe za dehumanizaciju, za odvajanje ljudi jednih od drugih, umesto da nas povezuju.“
Kao važnu poruku izdvaja i duhovnu dimenziju čoveka: „Čovek ima konstantnu težnju ka nečemu dobrom, ka nečemu uzvišenom. Ja to zovem Bog. To ne znači da nikad nećemo pogrešiti, ali važno je vraćati se dobrim vrednostima i ne odustajati od tog puta.“
Ovaj razgovor otvorio je brojna pitanja o tome kako živeti u vremenu individualizacije, kako čuvati porodicu, prijateljstva i bliskost, i kako u svetu prepunom buke sačuvati ono najvažnije – čovečnost.
