Sveti Sava je za srpski narod mnogo toga, drugi spasitelja posle Prvog i najvećeg među sinovima ljudskim – Gospoda Hrista.
Zatim prosvetitelj, učitelj, utemeljitet identiteta, državnosti, crkvene autonomije, začetnik srpske autentičke kulture.
Međutim, ako smem da u sve definicije Svetosavlja pridodam i jedan svoj zaključak – a to je da sam sa Svetosavljem mogao da se upoznam šire, dublje i sveobuhvatnije tek na Svetoj Gori.
Ušavši u skromnu, uređenju i tamjanom okađenu isposnicu gde me je metanijom do poda sačekao monah na poslušanju, videvši iskušenika telesno iznemoglo od posta da je građe poput grane gole vitke jele, videvši mesto gde se 20. katizmi psaltira dnevno pročita svaki dan već 800 godina, gde se Jevanđelje pročita za 5 dana, gde se kosti lepe za kožu od rada, posta, gde se podočnjaci pružaju do poda usled svenoćnih bdenija i podviga nespavanja, mogao sam da naslutim veličinu Svetog Save.
Tek na takvom mestu, u takvom životu, u takvom samoodricanju zarad Hrista, čovek može da spozna šta je Svetosavlje.
Na mestu koje je ustanovio, tipikom ogradio i učvrstio mladi princ mi vidimo putokaz koji je ostavio Sveti Sava. Taj putokaz nisu ni raskošna arhitektura i umetnost, ni država do Soluna, ni svetska slava, ni moć.
Sveti Sava je ostavio sve to, prezreo je uživanje, pohvale, udobnost.
I svojevoljno je izabrao da se na Svetoj Gori zarad Hrista, Crkve, otadžbine iznurava do iznemoglosti.
Danas, kada Srbi ni Oče naš ne čitaju ujutru, kada se na pomen reči Psaltir Srbi beče kao da je neko rekao kinesku reč, kada je post simbol krkanja ribe na veliki petak dok ne uhvati mučnina, moramo da se setimo šta je ostavio Sveti Sava kao glavni amanet.
A to su podvig, život u Crkvi, život stalnog odricanja od uživanja, od naslada, poroka i greha.
To je neprestano pokajanje, to je Svetotajinski život u Crkvi, ispovest, post, neprekidna molitva i samodisciplina.
To je temelj. Sveti Sava je gradio i srpsku autokefalnu Crkvu, i srpsku državu, kulturu. Prosvećivao je narod, poučavao – ali tek kad je poučio sebe; Sveti Sava je gradio spoljašnje hramove od najboljeg dalmatinskog kamenai bojio freske najlepšim vizantijskim bojama, ali tek kad je u sebi uzdigao unutrašnji, nevidljivi i mnogo veći i čvršći hram.
Sveti Sava je druge pozivao na pokajanje, tek kad se on pokajao.
Sveti Sava je godinams živeo u tišini, podvigu i neprekidnom bdeniju, i tek onda krenuo na javno delanje.
Danas, kada se politikom bave ljudi bez radnog staža, kada poučavaju oni koji ni svoj život nisu sredili, kada đaci hoće da uče profesore, kada šefovi hoće da budu ljudi koji nisu žuljevima okitili svoje dlanove, valja zastati i setiti se da je Svetosavlje borba sa sobom, za Hrista, za drugog, žrtva, odricanje i trud zarad ljubavi, pa tek onda raskošna spoljna građevina, tek onda velika država i svetska kultura
