Osnovni princip u medicini je ne nauditi – ako i ne možeš da pomogneš i izlečiš nekoga, makar nemoj da mu naudiš, da mu svojim delovanjem pogoršaš stanje u kojem je.
To bi takođe trebalo da važi i u društvu i u svim ljudskim odnosima. Ne može se uvek pomoći, ali ne mora se ni odmagati. To posebno važi u teškim i konfliktnim vremenima, gde i jedna reč može nekog da dovede u probleme od trećih lica, ili da ga obeshrabri ili usmeri u pogrešnom smeru.
Ne znamo sve okolnosti nečijeg života i moramo biti veoma oprezni kad ga savetujemo ili kada ga kritikujemo, pogotovo ako to činimo uz višak strastvenosti.
Kada je ljudima teško ili kada su vremena teška i opasna, malo je dovoljno da ih gurnemo preko ivice ili izložimo nevoljama, makar i kad postupamo iz najboljih namera. A često ne činimo čak ni to, nego reagujemo ostrašćeno, netrpeljivo, ističući sopstvenu superiornost i pravednost. To ne znači da se treba suzdržati od iznošenja svojih stavova i od polemike, ali to treba činiti odmereno, argumentovano, utemeljeno i mirno, bez mržnje i pretnji, tako da, kao što rekosmo, nikome ne naudimo, ni od drugih, ni od nas i od njega samog.
Takođe, kada je oko nas bura i kad se oštre noževi, ne treba dolivati ulje na vatru. To ne znači povlačiti se, zatvarati, lagati i licemerisati, biti neopredeljen, već znati za meru i smisao. Jer, ne treba zaboraviti da je strastven čovek porobljen čovek, da su strasti naši gospodari, a ne mi njihovi, a čovek bi trebalo da se trudi da bude slobodan. Deklarativno se boriti za bilo koju vrstu slobode, a sam biti rob strasti ne vodi nikakvom dobru, ni za nas, ni za druge, ni za društvo u celini.
Sve prođe, a mi moramo jedni sa drugima i što je najvažnije, moramo sami sa sobom. Kada se pogledamo u ogledalo, tamo treba da vidimo svoj sopstveni lik, nastao po liku onog koji nas je stvorio i koji želi da se svi ljudi spasu, a ne lik strasti koja nas je obuzela. U drugom treba da vidimo čoveka, stvorenje Božije, a ne projekciju naših sopstvenih strasti i predrasuda, potvrdu onog što mu pripisujemo, kako bismo sebe opravdali i uzvisili.
Pazimo dakle da ne naudimo i da ne razgorevamo plamen nasilja, koliko god umišljali da time činimo delo Božije.
