U vremenu u kojem živimo sve je nekako instant i brzo, većina stvari podleže ovom konzumerističkom svetu u kome živimo, pa tako i muzika. Nekako se čini da je ova uzvišena vrsta umetnosti postala samo još jedna vrsta robe na tržištu koja se prodaje preko različitih platformi i aplikacija, međutim, i dalje postoje ljudi koji su njeni čuvari i nastoje da ceo svoj život daju kako bi očuvali njenu autentičnost.
Jedan od njih je i profesor flaute, muzički pedagog i jedan od osnivača ansambla „Renesans“, gospodin Ljubomir Dimitrijević.
Zaostavština profesora Dimitrijevića
Koliko je velika zaostavština profesora Ljube, govori činjenica da sa ansamblom „Renesans“ nastupa punih 57 godina, a od 1972. godine je sa svojom grupom održao preko 2500 koncerata širom Evrope i sveta. Sem ansambla „Renesans“ bio je jedan od osnivača ansambla „Ars Nova“, a takođe je i dugogodišnji član legendarne grupe „Balkanika“.
Virtuoz je na preko 20 duvačkih instrumenata, a posebno mesto u njegovom srcu zauzima flauta i njen prelepi zvuk. Profesor flaute je od 1973. godine, kroz njegov pedagoški rad je prošlo preko 60 izvanrednih flautista koji danas nastupaju u koncertnim dvoranama širom sveta. Takođe je i autor udžbenika „Škola za flautu“ koji se koristi u osnovnim muzičkim školama širom naše zemlje.
Inicijator je toga da se srednjovekovna i rana muzika uvedu u naš obrazovni sistem 1994. godine, a to što sve veći broj mladih danas sluša etno i tradicionalnu muziku u Srbiji i srpskim zemljama, jednim delom je zasluga profesora Dimitrijevića.
Razgovor sa profesorom Ljubomirom Dimitrijevićem
Gostovanje profesora Dimitrijevića u našoj emisiji nije bilo tek još jedno u nizu površnih razgovora o muzici. Naprotiv, bio je to dubok, gotovo ispovedni susret sa čovekom koji muziku ne posmatra kao profesiju, već kao životni put i duhovnu kategoriju.
Od samog početka razgovora, profesor je ukazao na jedan od ključnih problema savremenog čoveka – gubitak istinskog doživljaja muzike. Kako je naglasio, čovek je danas prestao da oseća muziku na način na koji ju je nekada osećao. U vremenu digitalnih platformi i stalne dostupnosti sadržaja, muzika je svedena na pozadinsku buku, na nešto što se „konzumira“, a ne doživljava.
Posebno je istakao značaj živog izvođenja, naglasivši da se muzika mora slušati u trenutku, u prostoru, u neposrednom kontaktu sa izvođačem. Upravo tu, u toj razmeni energije između muzičara i publike, nastaje onaj pravi, neponovljivi doživljaj koji nijedan snimak ne može da zameni.
Tišina kao esencija muzike
Jedna od najupečatljivijih misli koju je profesor podelio odnosi se na sam početak muzike. Kako je rekao, tišina je njen istinski izvor. Tek kada čovek nauči da oseti tišinu, da je proživi i razume, svaki zvuk dobija punoću i značenje. U suprotnom, zvuk ostaje prazan, lišen dubine.
Ova misao se prirodno nadovezuje na njegovo viđenje muzike kao pre svega duhovne vrednosti. Za profesora Dimitrijevića, muzika nije sredstvo zabave, niti proizvod koji ima tržišnu cenu – njena jedina prava vrednost je duhovna. Upravo u tome leži i razlog zbog koga savremeno društvo, opterećeno materijalnim merilima, sve teže prepoznaje njenu suštinu.
Kritika savremenog sistema vrednosti
U nastavku razgovora, profesor se osvrnuo na jednu od, kako je rekao, „pošasti modernog doba“ – činjenicu da se sve vrednuje kroz novac. U takvom sistemu, gde je materijalno postalo merilo svega, duhovne vrednosti ostaju u drugom planu, a čovek se postepeno otuđuje od sopstvene suštine.
Posebno je ukazao na problem obrazovnog sistema koji, umesto da prepozna i razvija individualne sklonosti mladih, često ih usmerava ka zanimanjima koja im ne odgovaraju. Posledica toga je, kako je naglasio, čitav život proveden u nezadovoljstvu i traganju za smislom. Upravo zato je, po njegovom mišljenju, jedna od najvažnijih životnih odluka izbor poziva koji čoveka istinski ispunjava.
Muzika kao put ka unutrašnjoj slobodi
Govoreći o sreći i ispunjenju, profesor je istakao da novac ne može doneti istinsku radost. Nasuprot tome, muzika – kada se doživljava na pravi način – može postati put ka unutrašnjoj slobodi i duhovnom uzrastanju.
Posebno je upečatljivo bilo njegovo poređenje sa srednjovekovnim čovekom, koji je retko imao priliku da čuje muziku, ali ju je zato doživljavao kao nešto uzvišeno, gotovo božansko. Taj doživljaj, kako je naglasio, danas je gotovo izgubljen, jer smo okruženi neprestanim zvukom koji nas, umesto da nas obogati, često otuđuje.
Filozofija života kroz muziku
Jedan od najdubljih delova razgovora odnosio se na životnu filozofiju koju je profesor izgradio upravo kroz muziku. Prema njegovim rečima, muzika ga je naučila da se čovek neprestano bori, da teži ka cilju koji je uvek na dohvat ruke, ali nikada u potpunosti dostižan. Upravo u toj neprestanoj težnji leži smisao.
Očajanje, kako je istakao, nema svoje mesto u takvom životu, kao ni sujeta – koju je nazvao jednim od najgorih osećanja koje čovek može da nosi u sebi. Nasuprot tome, skromnost, istrajnost i posvećenost predstavljaju temelje istinskog umetničkog i životnog puta.
Pedagoški rad i lični primer
Kada je reč o pedagogiji, profesor Dimitrijević je jasan – lični primer je najvažniji. Učenici ne uče samo iz knjiga i sa časova, već pre svega iz ponašanja i vrednosti koje njihovi učitelji žive.
U tom kontekstu, njegov doprinos uvođenju rane muzike u obrazovni sistem dobija dodatnu težinu. To nije bio samo institucionalni korak, već i pokušaj da se mladim generacijama vrati svest o muzičkom nasleđu i njegovoj duhovnoj dimenziji.
Ansambl „Renesans“ kao životni poziv
Kroz priču o ansamblu „Renesans“, profesor je dodatno osvetlio svoju životnu filozofiju. Više od pola veka postojanja ovog ansambla nije samo umetnički uspeh, već i svedočanstvo istrajnosti i vernosti vrednostima koje nadilaze prolazne trendove.
Posebno je izdvojio životni moto ansambla: „Ne hvali se, ne žali se“. U ovoj jednostavnoj, ali dubokoj rečenici sadržana je suština jednog tihog, ali dostojanstvenog odnosa prema životu i umetnosti.
Na kraju emisije, profesor je, na molbu, uzeo instrument i odsvirao jednu melodiju, pokazavši na delu sve ono o čemu je govorio. U tom trenutku, reči su postale suvišne – ostala je samo muzika, onakva kakva jeste u svom najčistijem obliku.
Mi se ovim putem još jednom zahvaljujemo profesoru Ljubomiru na izdvojenom vremenu i divnom razgovoru koji možete pogledati ovde:
