Aleksandra Ninković Tašić je publicista i predsednik Obrazovno-istraživačkog društva „Mihajlo Pupin“, koje je osnovano sa željom da se očuva Pupinovo nasleđe, da se, za jedan od najvećih umova u istoriji srpskog naroda, nađe odgovarajuće mesto u naučnom, kulturnom i obrazovnom sistemu.
O Mihajlu Pupinu, svojim istraživačkim radom, započetim pre skoro deceniju, Aleksandra Ninković Tašić prikupila je i prevela na hiljade dokumenata iz institucija i privatnih zbirki iz čitavog sveta.
Njena „pupinizacija“ ima za cilj da srpskom narodu približi lik i delo jednog od najznačajnih naučnika sa ovih prostora, zbog čega o Pupinu svaki put piše i govori sa mnogo strasti i ljubavi.
Aleksandra je autor „Pupin memorijalnog projekta“, u okviru kojeg je postavljen prvi virtuelni muzej, koji ima i za cilj da celokupnu arhivu Mihajla Pupina učini lako dostupnom za mlade istraživače, ali i široku javnost.
Njena izložba i monografija o Pupinu – „Od fizičke ka duhovnoj realnosti“, u Istorijskom muzeju Srbije, oborila je dva rekorda – po dužini trajanja postavke i posećenosti.
Od pite sa košticama i pet centi u džepu, do osnivanja NASA
Mihajlo Pupin Idvorski bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija i počasni konzul Srbije u SAD.
Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u Idvoru u Banatu, a bio je jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi.
Prve godine u Americi bile su izuzetno teške za Pupina. Danju je radio fizičke poslove, a noću učio jezike i išao na večernje kurseve.
„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti“, napisao je Mihajlo Pupin u svojoj autobiografiji „S pašnjaka do naučenjaka“.
Pupinov najznačajniji pronalazak datira iz 1896. godine, a poznat je kao „Pupinova teorija“.
Pupin je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonski struja, a bez njegovog izuma ne bi bio moguć telefonski saobraćaj i moderne telekomunikacije,
Učestvovao je u stvaranju velikih instituacija u SAD-u, pa je tako bio jedan od osnivača Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku (NACA) 3. marta 1915. godine, koji je, 43 godine kasnije, postao prepoznatljiv kao – NASA.
Prvi Srbin sa Pulicerom nikada nije zaboravio odakle dolazi
Iako je u Ameriku otišao vrlo mlad, Pupin nikada nije zaboravio rodni Idvor i Srbiju.
Oduvek je bio ponosan na svoje korene i zavičaj, zbog čega je, kako bi proneo svetom svoje rodno mesto, odmah po dolasku u Ameriku, svom imenu dodao – Idvorski.
Srbiji i srpskom narodu je pomagao na različite načine.
Tokom Prvog svetskog rata, na Solunski front poslao je najbolje studente Univerziteta Kolumbija da brinu o srpskim ranjenicima, a zahvaljujući prijateljstvu sa Vudroom Vilsonom iscrtane su i granice u korist Kraljevine Jugoslavije.
Njegova dva fonda, koja su nosila ime po njegovoj majci i njemu, pomagala su ratnoj siročadi da se odškoluju, ali i Idvorcima da gaje voće i povrće, da ga prerađuju i snabdevaju Evropu zdravom hranom.
Pupin je uspeo da Amerikancima, kroz autobiografiju „S pašnjaka do naučenjaka“, dočara i opiše zemlju u kojoj je odrastao, svoju majku i svoj narod, zbog čega dobio Pulicerovu nagradu.
U školskim danima je upoznao slikara Uroša Predića, s kojim je ostao prijatelj do kraja života.
Kupovao je slike i nosio ih u SAD gde ih je čuvao sve dok se u našoj zemlji nisu stvorili uslovi za čuvanje važnih umetničkih dela, a u Narodnom muzeju u Beogradu još uvek postoji Pupinov umetnički legat.
Pupin nikada nije zaboravio Srbiju, i ako Srbija njega jeste. Hrabra Aleksandra je pokrenula proces vraćanja Mihajla Idvorskog u naše društvo, time započevši bespovratni proces oplemenjavanja našeg naroda.
Pogledajte našu epizodu sa Aleksandrom Ninković Tašić:
