Obrazovanje ili vaspitanje, šta je teže, a važnije? Pitanje koje bi se u nekom drugom vremenu moglo svrstati u red filozofskih, a u najnovijoj epizodi Kompasa, postavljeno je jednoj od omiljenijih profesorki beogradskih srednjih škola, Anđelki Petrović.
Profesorka Anđelka predaje srpski jezik i književnost u Matematičkoj gimnaziji, tamo gde su brojevi sve i svja, ona je uspela da svoje časove načini veoma interesantnim i poučnim, na koje učenici neretko dolaze po razumevanje, utehu, ali i da odmore dušu.
Obrazovan čovek ne može biti nevaspitan čovek
„Ja teško da mogu čoveka smatrati obrazovanim ukoliko je on nevaspitan“, rekla nam je profesorka na samom startu razgovora i dodala:
„Obrazovanje je ništavno ako ne postoji adekvatno vaspitanje“.
Nažalost, danas se obrazovanjem smatra ako imate diplomu
Nažalost, danas se obrazovanjem smatra ukoliko imate diplomu. Profesorka Petrović ima nešto drugačiji pogled, pa je otkrila i šta je još neophodno, pored formalnog obrazovanja.
„Mi danas imamo ljude kojima na papiru piše da su obrazovani, ne znači da jesu ali imaju neki papir na kom piše da imaju neki vid formalnog obrazovanja ali ako iza toga ne stoji čojstvo, junaštvo, plemenittost, čovekoljublje, empatija, to ne služi apsolutno ničemu.
Dakle to je za mene protraćeni potencijal, meni se niko ne može nazvati pravim lekarom, ako nije humana osoba po prirodi, niti se neko može nazvati pravim nastavnikom ako se nimalo nije potrudio da sazna nešto o deci o načinu na koji oni odrastaju, kako komuniciraju, kako izgleda biti dete u 21. veku i kada neko od mojih kolega kaže ‘ali ja nisam animator i zabavljač’, to je za mene kraj“.
Često se o profesorskom zanimanju govori kao o degradiranoj profesiji. Anđelka ističe da vreme nije lako, ali da je dostojanstvo neophodno nositi u sebi i da se ne kupuje.
Dostojanstvo je nešto sto se ne kupuje
„Dostojanstvo je nešto što se ne kupuje, meni Šanel kostim neće obezbediti dostojanstvo, to je sigurno. Dakle ako ga nemam unutra ni taj skupoceni komad odeće, makar na njemu bilo izvezeno zlatnim koncem dostojanstvo, ne donosi ga“.
Suština odnosa profesor-učenik, prema profesorki koja je dobitnica nagrade Nobelovog komiteta i Fulbrajtove stipendije je da se dete oseća uvaženo kao osoba.
„Koliko god delovalo sumanuto ja im kažem ali vi jedino kao srećni ćete sutra biti uspešni i potencijalno ćete biti bogati, ne znam sad zavisi od profesije i šta nazivate bogatstvom, bogatstvo je i unutrašnja ispunjenost na kraju krajeva ja retko kad imam dan kada me mrzi da idem na svoj posao, što ne znači da me na mom poslu čekaju bajni uslovi, naprotiv u poslednjih godinu i po dana ti uslovi uopšte nisu bajni, ali onaj trenutak kada ukorčim u učinicu i kada sam u toj energiji sa decom, to je potpuno druga priča nego da sam službenik u ministarstvu“.
„Sad je vreme da živiš one vrednosti koje si nas učila“
Mnogo toga je Anđelka naučila svoje učenike, ali postoji i ono čemu su je oni naučili, pa je jasno da je reč o dvosmernom odnosu punom poštovanja i uvažavanja.
„Naučili su me da kompjuter ne radi ako nije uključen u struju, naučili su me da nema razloga da, ako nešto na času od tehnike ne radi, da će biti tu da mi pomognu. Jedna od najboljih rečenica koju sam čula od mog bivšeg učenika u trenutku kad sam prolazila kroz jedan tegoban privatni životni momenat, on mi je tada rekao rečenicu od koje sam se ja potpuno naježila i koja me podigla u moralnom smislu, on je rekao ‘Sad je vreme da živiš one vrednosti koje si nas učila’. To je za mene bilo onako potpuno osvešćujuće“, istakla je Anđelka.
O prilagođavanju sistema jednom školskom času, radu sa disleksijčnom decom, primeni svega naučenog na inostrannim predavanjima, pogledajte u najnovijoj epizodi Kompasa, a mi zahvaljujemo profesorki na izdvojenom vremenu i želji da sa nama podeli jednu inspirativnu priču.
