Образовање или васпитање, шта је теже, а важније? Питање које би се у неком другом времену могло сврстати у ред филозофских, а у најновијој епизоди Компаса, постављено је једној од омиљенијих професорки београдских средњих школа, Анђелки Петровић.
Професорка Анђелка предаје српски језик и књижевност у Математичкој гимназији, тамо где су бројеви све и свја, она је успела да своје часове начини веома интересантним и поучним, на које ученици неретко долазе по разумевање, утеху, али и да одморе душу.
Образован човек не може бити неваспитан човек
„Ја тешко да могу човека сматрати образованим уколико је он неваспитан“, рекла нам је професорка на самом старту разговора и додала:
„Образовање је ништавно ако не постоји адекватно васпитање“.
Нажалост, данас се образовањем сматра ако имате диплому
Нажалост, данас се образовањем сматра уколико имате диплому. Професорка Петровић има нешто другачији поглед, па је открила и шта је још неопходно, поред формалног образовања.
„Ми данас имамо људе којима на папиру пише да су образовани, не значи да јесу али имају неки папир на ком пише да имају неки вид формалног образовања али ако иза тога не стоји чојство, јунаштво, племениттост, човекољубље, емпатија, то не служи апсолутно ничему.
Дакле то је за мене протраћени потенцијал, мени се нико не може назвати правим лекаром, ако није хумана особа по природи, нити се неко може назвати правим наставником ако се нимало није потрудио да сазна нешто о деци о начину на који они одрастају, како комуницирају, како изгледа бити дете у 21. веку и када неко од мојих колега каже ‘али ја нисам аниматор и забављач’, то је за мене крај“.
Често се о професорском занимању говори као о деградираној професији. Анђелка истиче да време није лако, али да је достојанство неопходно носити у себи и да се не купује.
Достојанство је нешто сто се не купује
„Достојанство је нешто што се не купује, мени Шанел костим неће обезбедити достојанство, то је сигурно. Дакле ако га немам унутра ни тај скупоцени комад одеће, макар на њему било извезено златним концем достојанство, не доноси га“.
Суштина односа професор-ученик, према професорки која је добитница награде Нобеловог комитета и Фулбрајтове стипендије је да се дете осећа уважено као особа.
„Колико год деловало сумануто ја им кажем али ви једино као срећни ћете сутра бити успешни и потенцијално ћете бити богати, не знам сад зависи од професије и шта називате богатством, богатство је и унутрашња испуњеност на крају крајева ја ретко кад имам дан када ме мрзи да идем на свој посао, што не значи да ме на мом послу чекају бајни услови, напротив у последњих годину и по дана ти услови уопште нису бајни, али онај тренутак када укорчим у учиницу и када сам у тој енергији са децом, то је потпуно друга прича него да сам службеник у министарству“.
„Сад је време да живиш оне вредности које си нас учила“
Много тога је Анђелка научила своје ученике, али постоји и оно чему су је они научили, па је јасно да је реч о двосмерном односу пуном поштовања и уважавања.
„Научили су ме да компјутер не ради ако није укључен у струју, научили су ме да нема разлога да, ако нешто на часу од технике не ради, да ће бити ту да ми помогну. Једна од најбољих реченица коју сам чула од мог бившег ученика у тренутку кад сам пролазила кроз један тегобан приватни животни моменат, он ми је тада рекао реченицу од које сам се ја потпуно најежила и која ме подигла у моралном смислу, он је рекао ‘Сад је време да живиш оне вредности које си нас учила’. То је за мене било онако потпуно освешћујуће“, истакла је Анђелка.
О прилагођавању система једном школском часу, раду са дислексијчном децом, примени свега наученог на иностранним предавањима, погледајте у најновијој епизоди Компаса, а ми захваљујемо професорки на издвојеном времену и жељи да са нама подели једну инспиративну причу.
