Друштвене мреже су, како им већ и име каже, облик друштвене комуникације, самим тим и јавне, која дакле има своје кодове, па и, попут сваке врсте љуског односа и општења, и своје норме, односно своју етику.
У том смислу, комуникација на друштвеним мрежама не може бити приватна, чак и ако имате веома мали број пријатеља и пратилаца. Наш профил свакако није, како то неки воле да каже, наша „кућа“, већ део јавног простора и јавне сфере. Наравно, као субјекти јавне комуникације имамо пуно право на то да свој профил и своју листу „пријатеља“ обликујемо према свом нахођењу, у складу са правилима и могућностима које одређена мрежа предвиђа, омогућава и нуди.
Стога се подразумева да нико нема права да нам прописује какве садржаје треба да постављамо на мреже, а поготово да себи даје право на непримерене облике општења, односно оне облике општења који се и у другим облицима комуникације не сматрају етички исправним и оправданим. С друге стране, ако већ нешто објављујемо, дакле чинимо га јавним, неки свој исказ износимо пред јавност, морамо рачунати на реакције и потребу људи за интеракцијом. Потпуно се затварати за комуникацију на друштвеним мрежама стога не одговара њиховој функцији и улози у друштву, премда је технички донекле могуће (донекле, јер већ и тиме што смо отворили профил, макар и без садржаја и са великим бројем ограничења, ипак делом учествујемо у јавној комуникацији, самим тим што користимо техничке ресурсе и прихватамо одређене комуникацијске кодове и семиотички поредак који одређена мрежа подразумева).
Непосредна комуникација на мрежама, дакле она која укључује интеракцију преко емотикона или коментара, има неколико специфичности. Једна је да због физичког одсуства саговорника лакше добија непримерене облике, односно људи се осећају слободнијима на агресиван, потцењивачки, подсмешљив или неки сличан однос према „виртуелном“ саговорнику, него према оном са којим се гледају „очи у очи“, као да заборављају да је „с друге стране“ и даље људско биће са својим осећањима, рањивостима, проблемима и свакодневним менама.
Друштвене мреже у овом домену као да „смањују“ интензитет присуства саговорника, док, с друге стране, као да „појачавају“ исказе, вербалне или знаковне, те људи у одсуству „живог“ саговорника и невербалне комуникације које такво присуство подразумева, некада превише једнострано и преозбиљно схватају вербалне или симболичке исказе, па и релативно умерене ставове могу да схвате као увредљиве и агресивне.
Дакле, важно је друштвене мреже разумети као јавни простор где ипак није свеједно кад се, коме и шта говори, али и као један ограничен простор који није замена за друштвеност и општење у целини, и који је у основи намењен за забаву, релаксацију, размену „свакодневних“ информација, а не за одсудне битке за своје идеолошке ставове или потврду свог идентитета.
Ипак, свака комуникација подразумева и одговорност, па ако смо некоме на исказ који није имао намеру да буде смешан, реаговали емотиконом који означава смех, не треба да нас чуди када саговорник тај гест схвати као подсмевање и наљути се.
Кад се све сведе, са етиком друштвених мрежа (или можда тачније етиком на друштвеним мрежама) не треба компликовати. Она се своди на разумевање да је и то простор општења између људи, и да није етичан ни један облик вређања, подсмевања, изражавања мржње, излива беса, манипулација и слично. Уз уважавање природе медија, који би требало да подразумева релаксирано комуникацију која се на хвата за сваку реч и свест о ограничењима општења путем кратких вербалних исказа или знакова, где лако може да дође до забуне у вези са мотивацијом и смислом изреченог. И подразумевано уважавање могућности и права које такви медији нуде када је у питању обликовање личних профила и њиховог садржаја. Укратко, ако нас је неко избрисао са листе „пријатеља“ не значи да нас мрзи или да има нешто против нас и са тим не би требало да имамо проблем. Ако нас неко вређа или нам прети, то је друга ствар. За ово друго је сасвим легитимно, а вероватно и паметно и пожељно, потражити законску заштиту.
Друштвене мреже свакако нису замена за целину наших живота и односа, нити кључно поље за обликовање и афирмацију нашег идентитета. С друге стране, оне јесу облик комуникације са живим и конкретним људима, што подразумева обзир колико и опрез, шансу и изазов подједнако, оно што нам може донети проблеме, али и обогатити наше животе упознавањем са неким добрим и интересантним људима, потенцијално из целог света, за које на други начин можда не бисмо ни знали.
