Društvene mreže su, kako im već i ime kaže, oblik društvene komunikacije, samim tim i javne, koja dakle ima svoje kodove, pa i, poput svake vrste ljuskog odnosa i opštenja, i svoje norme, odnosno svoju etiku.
U tom smislu, komunikacija na društvenim mrežama ne može biti privatna, čak i ako imate veoma mali broj prijatelja i pratilaca. Naš profil svakako nije, kako to neki vole da kaže, naša „kuća“, već deo javnog prostora i javne sfere. Naravno, kao subjekti javne komunikacije imamo puno pravo na to da svoj profil i svoju listu „prijatelja“ oblikujemo prema svom nahođenju, u skladu sa pravilima i mogućnostima koje određena mreža predviđa, omogućava i nudi.
Stoga se podrazumeva da niko nema prava da nam propisuje kakve sadržaje treba da postavljamo na mreže, a pogotovo da sebi daje pravo na neprimerene oblike opštenja, odnosno one oblike opštenja koji se i u drugim oblicima komunikacije ne smatraju etički ispravnim i opravdanim. S druge strane, ako već nešto objavljujemo, dakle činimo ga javnim, neki svoj iskaz iznosimo pred javnost, moramo računati na reakcije i potrebu ljudi za interakcijom. Potpuno se zatvarati za komunikaciju na društvenim mrežama stoga ne odgovara njihovoj funkciji i ulozi u društvu, premda je tehnički donekle moguće (donekle, jer već i time što smo otvorili profil, makar i bez sadržaja i sa velikim brojem ograničenja, ipak delom učestvujemo u javnoj komunikaciji, samim tim što koristimo tehničke resurse i prihvatamo određene komunikacijske kodove i semiotički poredak koji određena mreža podrazumeva).
Neposredna komunikacija na mrežama, dakle ona koja uključuje interakciju preko emotikona ili komentara, ima nekoliko specifičnosti. Jedna je da zbog fizičkog odsustva sagovornika lakše dobija neprimerene oblike, odnosno ljudi se osećaju slobodnijima na agresivan, potcenjivački, podsmešljiv ili neki sličan odnos prema „virtuelnom“ sagovorniku, nego prema onom sa kojim se gledaju „oči u oči“, kao da zaboravljaju da je „s druge strane“ i dalje ljudsko biće sa svojim osećanjima, ranjivostima, problemima i svakodnevnim menama.
Društvene mreže u ovom domenu kao da „smanjuju“ intenzitet prisustva sagovornika, dok, s druge strane, kao da „pojačavaju“ iskaze, verbalne ili znakovne, te ljudi u odsustvu „živog“ sagovornika i neverbalne komunikacije koje takvo prisustvo podrazumeva, nekada previše jednostrano i preozbiljno shvataju verbalne ili simboličke iskaze, pa i relativno umerene stavove mogu da shvate kao uvredljive i agresivne.
Dakle, važno je društvene mreže razumeti kao javni prostor gde ipak nije svejedno kad se, kome i šta govori, ali i kao jedan ograničen prostor koji nije zamena za društvenost i opštenje u celini, i koji je u osnovi namenjen za zabavu, relaksaciju, razmenu „svakodnevnih“ informacija, a ne za odsudne bitke za svoje ideološke stavove ili potvrdu svog identiteta.
Ipak, svaka komunikacija podrazumeva i odgovornost, pa ako smo nekome na iskaz koji nije imao nameru da bude smešan, reagovali emotikonom koji označava smeh, ne treba da nas čudi kada sagovornik taj gest shvati kao podsmevanje i naljuti se.
Kad se sve svede, sa etikom društvenih mreža (ili možda tačnije etikom na društvenim mrežama) ne treba komplikovati. Ona se svodi na razumevanje da je i to prostor opštenja između ljudi, i da nije etičan ni jedan oblik vređanja, podsmevanja, izražavanja mržnje, izliva besa, manipulacija i slično. Uz uvažavanje prirode medija, koji bi trebalo da podrazumeva relaksirano komunikaciju koja se na hvata za svaku reč i svest o ograničenjima opštenja putem kratkih verbalnih iskaza ili znakova, gde lako može da dođe do zabune u vezi sa motivacijom i smislom izrečenog. I podrazumevano uvažavanje mogućnosti i prava koje takvi mediji nude kada je u pitanju oblikovanje ličnih profila i njihovog sadržaja. Ukratko, ako nas je neko izbrisao sa liste „prijatelja“ ne znači da nas mrzi ili da ima nešto protiv nas i sa tim ne bi trebalo da imamo problem. Ako nas neko vređa ili nam preti, to je druga stvar. Za ovo drugo je sasvim legitimno, a verovatno i pametno i poželjno, potražiti zakonsku zaštitu.
Društvene mreže svakako nisu zamena za celinu naših života i odnosa, niti ključno polje za oblikovanje i afirmaciju našeg identiteta. S druge strane, one jesu oblik komunikacije sa živim i konkretnim ljudima, što podrazumeva obzir koliko i oprez, šansu i izazov podjednako, ono što nam može doneti probleme, ali i obogatiti naše živote upoznavanjem sa nekim dobrim i interesantnim ljudima, potencijalno iz celog sveta, za koje na drugi način možda ne bismo ni znali.
