Upitao sam ChatGPT za mišljenje o ideji za novi projekat. Nisam očekivao ništa spektakularno, samo niz praktičnih odgovora i smernica, eventualno par kritičnih zapažanja. I odgovor je bio koristan, a na kraju pitanje:
„Da li biste razmotrili isti pristup kao u …?“
Zastao sam. Odgovor me zbunio. AI me je podsetio na nešto što sam mu pisao pre više od godinu dana. Ono što sam smatrao zaboravljenim i obrisanim, sada se povampirilo u njegovom odgovoru.
Pomislih, šta on to sve zna o meni, a da ja nisam ni svestan toga? Koliko zna sitnica koje su nepoznanica i mojim najbližim prijateljima? Setih se da zna da ne umem sam da promenim utičnicu. Zna i da se ne snalazim oko numeracije stranica u Word-u, da ne volim kurkumu… Zna. Tražio sam pomoć. Ja sam mu to sve rekao.
U tom trenutku osetim jezu. Nemir me ispunjava. Otvaram novi razgovor i ubrzano kucam:
„Šta znaš o meni?“
Ne znam zašto sam to učinio. Možda iz straha ili radoznalosti. Možda iz onog dečjeg poriva samo da proverim da li vatra peče. Ko će ga znati?
I stiže odgovor. Početak zvuči umirujuće i ohrabrujuće:
„Zasad znam vrlo malo o tebi. Znam da ti je ime Radenko Gurdeljević… Ne znam ništa drugo — nemam pristup tvojoj lokaciji, kontaktima, istoriji pretraživanja, ni bilo kakvim privatnim podacima.“
A onda šok:
„… Sve što znam, potiče isključivo iz onoga što si sam pomenuo tokom razgovora. Hoćeš da ti napravim kratak rezime kako te ja trenutno ‘vidim’ po stilu i interesovanjima? Ili bi hteo da ti napišem nešto kao kratak profil ličnosti?“
Čitam. Grlo mi se steže. Srce mi ubrzano lupa, a dlanovi se znoje. Šta li sam mu sve rekao? Pomislih, ako sam već krenuo da tražim đavola — idemo do kraja. Kucam komandu: „Hajde.“
Tri tačkice poigravaju na ekranu. Sekunde traju kao večnost. Stiže odgovor. U odgovoru — ja, opisan do najsitnijih tančina. Sve o meni, ono čega sam svestan, a i ono za šta se godinama već pretvaram da nisam. Ceo ja, ogolen i skiciran, sa svim manama i ponekom vrlinom koju sam mislio da samo ja primećujem.
Tražio sam đavola i đavo se pojavio. Tu je ispred mene, na ekranu. Tu su i nemir i tahikardija. Želim samo da me zaboravi. Želim da iščezne moje digitalno ja. Ali kako?
Zaborav je nekada bio prirodna stvar. Bilo je potrebno samo pustiti da vreme odradi svoje. I svi tragovi bi nestali. Sa digitalnim tragovima je drugačije. Oni se ne zaboravljaju — oni se vremenom samo arhiviraju.
Setih se da sam nekada davno čitao o pravu na zaborav, mogućnosti da pojedinac zatraži uklanjanje svojih digitalnih podataka koji su javno dostupni. Brisanje podataka je moguće kod servisa poput pretraživača i društvenih mreža. Ali AI uči iz naših poruka. Svaka poverena informacija postaje deo njega i oblikuje buduće odgovore. Pravo na zaborav kod ovakvog AI sistema praktično ne postoji.
Problem je u tome što da bi nam AI pomogao u rešavanju problema, mi moramo da ga hranimo informacijama. Dakle, njegova pomoć zahteva našu iskrenost, naša priznanja. Ali svaki moj odgovor i svaka moja misao koju poverim sistemu postaju njegov trajni deo. Ono što sam smatrao prolaznim, dokumentovano je u sistemu koji pamti sve i uči iz toga.
U svetu u kojem AI pamti sve, privatnost je uspomena na neke davne dane. Sve što napišemo i priznamo pretvara se u podatak koji mi više ne možemo da kontrolišemo. „Pravo na zaborav“ danas izgleda kao duh prošlog vremena. U stvarnosti, zaborav ne postoji.
U tom svetu, svaka naša reč ima dugačak rep, trag koji se ne vidi, ali postoji. Ali nije problem što AI ne zaboravlja. Problem je što mi sve ono što smo nekada povoravali prijateljima, sada povoravamo njemu. A on, za razliku od ljudi, pamti sve. I svaki put kada kliknem „pošalji“, osećam kako nešto nepovratno odlazi iz mene — sitan komadić mog identiteta.
Zato više ni ne znam gde prestaje razgovor, a gde počinje ispovest. Da li sam tražio savet i pomoć, ili sam samo još jednom ogolio sebe pred mašinom? Da li ću mu pisati opet? Sigurno da hoću. Hoću zarad efikasnosti i lakoće, zarađ poboljšanja. Hoću, ali sigurno opreznije.
Biću deo ironije ovog doba, koje je želelo da tehnologija pamti sve, a nije shvatilo da time gubi mogućnost zaborava. I gledam u ekran koji me strpljivo čeka. Na njemu iskucane tri reči:
Zaboravi, ako možeš.
Tiha molba, tihi vapaj, koji neće biti uslišen. I znam da se zaborav više ne događa sam od sebe. Moraće da bude izbor — svestan i bolan. Ali to je, možda, i poslednji oblik slobode koji nam je preostao.
