Напетости између САД-а и Венецуеле ушле су у прилично врућу фазу и могле би прерасти у кључање. Хиљаде америчких војника и десетак ратних бродова, укључујући носач авиона USS Gerald Ford и десантну групу, распоређени су око Венецуеле, док је Мадуров режим покренуо „масовну мобилизацију“ војног особља и опреме.
Велике су наде да би овај тренутак могао представљати замах за дуго очекивану демократску транзицију у Венецуели, а америчка политика требало би да настави снажно да притиска у том правцу. Ипак, иако би Вашингтон требало да настави да појачава притисак на Мадуров режим, војна интервенција представљала би ризике првог и другог реда за глобална тржишта енергије и хране.
Удари ограничени на циљеве сузбијања наркотрафикинга вероватно неће утицати на производњу енергије или тржишта хране. Али свака акција усмерена на сам режим или оштећење појединачних тачака квара у енергетском систему, попут лука, сасвим је друга ствар. Неки заговорници војне интервенције у Венецуели надају се да ће евентуална акција бити релативно мала и ограничена; скептици, с друге стране, упозоравају да би ваздушни удари могли покренути непредвидиве силе и довести до „тешких одлука о томе да ли и како ескалирати“.
С обзиром на то да председник Доналд Трамп наводно жели директно да разговара са венецуеланским диктатором Николасом Мадуром, могло би се појавити и дипломатско решење. Ипак, ако интервенција малог обима прерасте у велику, вероватно је више последица.
Чак и уз високу домаћу производњу нафте у САД-у, слободне производне капацитете у Заливу и добро снабдевене америчке стратешке резерве нафте, губитак венецуеланских барела тешке нафте угрозио би већ напета тржишта дизела. Још опасније, сукоб би могао да се прошири на регионалну нафтну или амонијачну инфраструктуру – посебно комплекс Поинт Лисас у Тринидаду и Тобагу – што би вероватно резултирало растом цена ђубрива и хране, потенцијално покрећући нови талас глобалне инфлације.
Глобална тржишта нафте и Венецуела
Иако је и даље значајан играч, Венецуела тренутно није толико важна на нафтним тржиштима као пре доласка Уга Чавеса. Венецуела извози око 800.000 барела дневно (bpd), што је нешто мање од 1% светске потрошње (извоз је накратко премашио милион bpd у септембру). Већина извоза иде у Кину, директно или индиректно, док је увоз у САД пао испод 100.000 bpd последњих месеци.
У случају америчке војне интервенције, венецуеланска производња и извоз готово сигурно би нагло пали. Додатно, амерички удари на територију Венецуеле могли би да изазову одмазду режима, посебно ако би мета били војни објекти или владина инфраструктура. Венецуеланска одмазда могла би имати више облика: саботажа производње како би се онемогућио потенцијални наследни режим, напад на суседе који подржавају америчку акцију или подстицање унутрашње нестабилности која би учинила производњу несигурном.
Историја Венецуеле показује колико брзо производња може пасти и без војног сукоба. Током штрајка радника нафтне индустрије 2002–2003, производња је пала са три милиона на мање од 200.000 барела дневно.
Истовремено, висока америчка производња сирове нафте и гаса, велики слободни капацитети заливских земаља и очекивања презасићеног тржишта ограничиће глобалне цене, чак и ако дође до краткорочног пада венецуеланске производње. Америчке стратешке резерве такође су добро снабдевене.
Али дугорочна слика је сложенија. Венецуели би вероватно било потребно више година да обнови производњу после озбиљне интервенције. Искуства Ирака и Либије показују да послератна производња може дуго да стагнира или остане испод претходних нивоа. Упоредна анализа указује на то да би Венецуела, чак и са добрим политичким променама, имала тежак пут ка опоравку: потребан је повратак капитала и радне снаге, реформа PDVSA-е, као и санација нафтних поља оштећених лошим праксама.
Дугорочни прекиди снабдевања подигли би цене нафте, посебно дизела. Венецуеланска тешка нафта погодна је за производњу средњих дестилата, а тржиште дизела је већ ускојено, упозорила је Међународна агенција за енергију. Сходно томе, уклањање Венецуеле са тржишта повећало би глобалну инфлацију.
Ризици регионалне ескалације
Америчка интервенција могла би имати шири регионални утицај ако Мадуров режим одлучи да прошири конфликт на суседе или преко посредника.
Један ризик је напад ELN-а на енергетску инфраструктуру у Колумбији, уз директну или индиректну подршку Каракаса. Нафтодовод Caño Limón–Coveñas већ деценијама је на мети напада, а и кратки прекиди могли би повећати губитке у регионалном снабдевању и наштетити америчким рафинеријама.
Други ризик односи се на снабдевање амонијаком из Тринидада и Тобага, где комплекс Поинт Лисас игра критичну улогу у глобалној трговини ђубривом. Близина Венецуеле чини га изложеним нападима у случају ширег сукоба. Чак и краткотрајни прекиди у Поинт Лисасу осетили би се у целом америчком континенту, посебно у Мексику, Чилеу и Бразилу, што би довело до раста цена хране.
Носи велики штап, али размисли пре него што замахнеш
Мадуров режим већ одавно је изгубио легитимитет. Иако мора да оде, амерички креатори политике морају пажљиво размотрити последице употребе војне силе.
Снажна америчка производња, добре стратешке резерве и ограничена улога Венецуеле на тржишту умањују ризик од наглог скока цена сирове нафте. Али дуг пут до опоравка производње у Венецуели и могућност ширења сукоба на друге произвођаче нафте или амонијака говори о ширем и дубљем сету инфлационих ризика које треба узети у обзир.
