У времену у којем живимо све је некако инстант и брзо, већина ствари подлеже овом конзумеристичком свету у коме живимо, па тако и музика. Некако се чини да је ова узвишена врста уметности постала само још једна врста робе на тржишту која се продаје преко различитих платформи и апликација, међутим, и даље постоје људи који су њени чувари и настоје да цео свој живот дају како би очували њену аутентичност.
Један од њих је и професор флауте, музички педагог и један од оснивача ансамбла „Ренесанс“, господин Љубомир Димитријевић.
Заоставштина професора Димитријевића
Колико је велика заоставштина професора Љубе, говори чињеница да са ансамблом „Ренесанс“ наступа пуних 57 година, а од 1972. године је са својом групом одржао преко 2500 концерата широм Европе и света. Сем ансамбла „Ренесанс“ био је један од оснивача ансамбла „Арс Нова“, а такође је и дугогодишњи члан легендарне групе „Балканика“.
Виртуоз је на преко 20 дувачких инструмената, а посебно место у његовом срцу заузима флаута и њен прелепи звук. Професор флауте је од 1973. године, кроз његов педагошки рад је прошло преко 60 изванредних флаутиста који данас наступају у концертним дворанама широм света. Такође је и аутор уџбеника „Школа за флауту“ који се користи у основним музичким школама широм наше земље.
Иницијатор је тога да се средњовековна и рана музика уведу у наш образовни систем 1994. године, а то што све већи број младих данас слуша етно и традиционалну музику у Србији и српским земљама, једним делом је заслуга професора Димитријевића.
Разговор са професором Љубомиром Димитријевићем
Гостовање професора Димитријевића у нашој емисији није било тек још једно у низу површних разговора о музици. Напротив, био је то дубок, готово исповедни сусрет са човеком који музику не посматра као професију, већ као животни пут и духовну категорију.
Од самог почетка разговора, професор је указао на један од кључних проблема савременог човека – губитак истинског доживљаја музике. Како је нагласио, човек је данас престао да осећа музику на начин на који ју је некада осећао. У времену дигиталних платформи и сталне доступности садржаја, музика је сведена на позадинску буку, на нешто што се „конзумира“, а не доживљава.
Посебно је истакао значај живог извођења, нагласивши да се музика мора слушати у тренутку, у простору, у непосредном контакту са извођачем. Управо ту, у тој размени енергије између музичара и публике, настаје онај прави, непоновљиви доживљај који ниједан снимак не може да замени.
Тишина као есенција музике
Једна од најупечатљивијих мисли коју је професор поделио односи се на сам почетак музике. Како је рекао, тишина је њен истински извор. Тек када човек научи да осети тишину, да је проживи и разуме, сваки звук добија пуноћу и значење. У супротном, звук остаје празан, лишен дубине.
Ова мисао се природно надовезује на његово виђење музике као пре свега духовне вредности. За професора Димитријевића, музика није средство забаве, нити производ који има тржишну цену – њена једина права вредност је духовна. Управо у томе лежи и разлог због кога савремено друштво, оптерећено материјалним мерилима, све теже препознаје њену суштину.
Критика савременог система вредности
У наставку разговора, професор се осврнуо на једну од, како је рекао, „пошасти модерног доба“ – чињеницу да се све вреднује кроз новац. У таквом систему, где је материјално постало мерило свега, духовне вредности остају у другом плану, а човек се постепено отуђује од сопствене суштине.
Посебно је указао на проблем образовног система који, уместо да препозна и развија индивидуалне склоности младих, често их усмерава ка занимањима која им не одговарају. Последица тога је, како је нагласио, читав живот проведен у незадовољству и трагању за смислом. Управо зато је, по његовом мишљењу, једна од најважнијих животних одлука избор позива који човека истински испуњава.
Музика као пут ка унутрашњој слободи
Говорећи о срећи и испуњењу, професор је истакао да новац не може донети истинску радост. Насупрот томе, музика – када се доживљава на прави начин – може постати пут ка унутрашњој слободи и духовном узрастању.
Посебно је упечатљиво било његово поређење са средњовековним човеком, који је ретко имао прилику да чује музику, али ју је зато доживљавао као нешто узвишено, готово божанско. Тај доживљај, како је нагласио, данас је готово изгубљен, јер смо окружени непрестаним звуком који нас, уместо да нас обогати, често отуђује.
Филозофија живота кроз музику
Један од најдубљих делова разговора односио се на животну филозофију коју је професор изградио управо кроз музику. Према његовим речима, музика га је научила да се човек непрестано бори, да тежи ка циљу који је увек на дохват руке, али никада у потпуности достижан. Управо у тој непрестаној тежњи лежи смисао.
Очајање, како је истакао, нема своје место у таквом животу, као ни сујета – коју је назвао једним од најгорих осећања које човек може да носи у себи. Насупрот томе, скромност, истрајност и посвећеност представљају темеље истинског уметничког и животног пута.
Педагошки рад и лични пример
Када је реч о педагогији, професор Димитријевић је јасан – лични пример је најважнији. Ученици не уче само из књига и са часова, већ пре свега из понашања и вредности које њихови учитељи живе.
У том контексту, његов допринос увођењу ране музике у образовни систем добија додатну тежину. То није био само институционални корак, већ и покушај да се младим генерацијама врати свест о музичком наслеђу и његовој духовној димензији.
Ансамбл „Ренесанс“ као животни позив
Кроз причу о ансамблу „Ренесанс“, професор је додатно осветлио своју животну филозофију. Више од пола века постојања овог ансамбла није само уметнички успех, већ и сведочанство истрајности и верности вредностима које надилазе пролазне трендове.
Посебно је издвојио животни мото ансамбла: „Не хвали се, не жали се“. У овој једноставној, али дубокој реченици садржана је суштина једног тихог, али достојанственог односа према животу и уметности.
На крају емисије, професор је, на молбу, узео инструмент и одсвирао једну мелодију, показавши на делу све оно о чему је говорио. У том тренутку, речи су постале сувишне – остала је само музика, онаква каква јесте у свом најчистијем облику.
Ми се овим путем још једном захваљујемо професору Љубомиру на издвојеном времену и дивном разговору који можете погледати овде:
