Ретки су људи који читав живот проведу крај реке, а да временом и сами не постану попут ње – тихи, дубоки, непредвидиви, али спасоносни онда када је најтеже. Управо такав је Ренато Грбић, чувени београдски алас, угоститељ и човек који је са дунавских таласа извукао на тридесет и пет људских живота. Док данашњи свет све чешће окреће главу од туђе несреће, Ренато је постао симбол оног исконског људског – да се помогне човеку у невољи, без питања ко је, шта је и зашто је ту где јесте.
Његов живот је нераскидиво везан за Дунав, реку која га је обликовала и научила да су секунде понекад довољне да одлуче између живота и смрти. Као човек који је небројено пута гледао најтеже људске тренутке, Ренато не говори само о спасавању из воде, већ и о дубокој усамљености савременог човека, недостатку разговора, емпатије и подршке у породици. У времену када људи, како и сам каже, „превише осуђују друге“, његове речи носе тежину искуства човека који је видео колико једна лепа реч може да врати некога са саме ивице.
Ренато истиче да су људи некада били ближи, више су обраћали пажњу једни на друге и нису окретали главу од туђе несреће. Данас је, сматра он, ситуација потпуно другачија.
„Спасиш један живот, спасио си цео свет“
„На улици када падне неко прескочи га њих сто, пређу преко њега, поред њега и не обазиру се на то, а разлика између улице и воде је што је овде све ургентно, све је у минутима, у секундама… Људски је помоћи људима у невољи. Кад видите животињу да је у проблему, помогнете, а не човеку. Спасиш један живот, спасио си цео свет.“
Управо те речи можда најбоље описују његову животну филозофију. За њега спасавање није херојство, већ природна људска реакција. Ипак, мало је људи који би у ледену воду скочили без размишљања како би спасили потпуног странца. Ренато је то учинио много пута, ризикујући сопствени живот да би некоме пружио нову шансу.
Усамљеност као највећи проблем савременог човека
Током година сусретао се са најтежим животним причама. Велики број људи које је спасавао били су они који су у једном тренутку изгубили наду и пожелели да окончају свој живот. Управо зато Ренато често говори да су људи склони суициду углавном дубоко усамљени и одбачени.
„Обично ти људи који скачу не нађу ту лепу реч од најближих. А породица је та најбитнија карика. Кад видиш да има проблем неко у породици, не можеш сада да га одбациш. Треба да попричаш с њим, да му помогнеш. Мислим да би се тако смањио тај суицид. Та нека усамљеност је можда и највећи проблем.“
Његове речи носе посебну тежину јер долазе из искуства човека који је гледао очај у очима људи које је извлачио из воде. За Рената, највећи проблем савременог човека није сиромаштво нити недостатак успеха, већ недостатак љубави, разумевања и припадности. Како каже, човек може да поднесе многе животне ударце, али тешко подноси осећај да је одбачен од оних које воли.
„Знаш кад будеш одбачен… Сад ти имаш неку породицу са којом живиш и за коју би дао живот, а они те одбаце. Ма шта ти урадио, своје месо се не једе.“
Потресне сцене спасавања са Дунава
Посебно потресне су приче о људима које је спасавао у последњем тренутку. Једна од њих остала му је дубоко урезана у сећање – прича о младићу од двадесет једне године кога је извукао из ледене воде.
„Ја кажем: ‘Сине, што?’ Кад је дошао до конобе, ја му дао да се пресвуче, ја му навлачио чарапе, смрзао се, хипотермија, два степена вода. Код њега су били минути у питању и секунде можда. Већ је почео да спава, ушао је у ту зимску анестезију, само уста и нос су му се видели изнад површине воде.“
У тим тренуцима, како објашњава, човек не размишља о себи, већ само о томе да стигне на време. На води нема простора за равнодушност. Свака секунда може бити пресудна.
Последњи прави аласи
Ренатов живот одувек је био везан за Дунав. Као један од последњих правих аласа, сведок је нестајања старог начина живота по ком је Београд некада био препознатљив. Данас је, како каже, све мање људи који истински живе реку.
Ипак, он верује да река човека чини бољим и смиренијим, да тамо проналази свој мир и да река оплемењује човека.
Та љубав према реци и људима пренела се и на његову чувену конобу, место које је годинама постало симбол старог Београда и окупљања добрих људи. Коноба #Код Гоце и Рената# данас је један од најпрепознатљивијих угоститељских објеката у престоници, али Ренато никада успех није мерио новцем.
„Успех је у томе када радиш оно што волиш.“ истакао је наш гост.
Име које је постало симбол новог живота
Можда најневероватнији део његове приче лежи у симболици која прати читав његов живот. Само име Ренато, односно „Renatus“, на латинском значи поново рођен или новорођен. За човека који је многима подарио другу шансу за живот, то име делује готово судбински.
„Ренато или Renatus на латинском значи поново рођен или новорођен. Дајеш некоме нови живот, невероватно.“
Ренато често истиче и да његова породица генерацијама слави Светог Николу, светитеља који се сматра заштитником путника и људи на води. Када се све то повеже са чињеницом да је управо он спасао толико људи из Дунава, каже да је тешко веровати да је све случајност.
„Људи који верују у Бога, а ја верујем, знају да ништа није случајно. Такве три ствари да се уклопе у једну целину, од имена, преко славе, до тога да спасавам људе… Као да имаш неку мисију.“
Човечност која недостаје савременом свету
Управо у тој реченици можда лежи суштина читаве приче о Ренату Грбићу. У времену у ком се људи све више удаљавају једни од других, он је остао доказ да човечност и даље постоји. Његов живот је подсетник да понекад једна реч, један разговор или пружена рука могу некоме значити читав свет. А људи попут Рената показују да истински хероји најчешће не носе никаква одличја – већ само велико срце и спремност да помогну другом човеку.
