Помагати другима је свакако добро, и то је нешто што нас не чини само „добрим“ људима, него људима уопште, мада не треба занемарити ни способност животиња да помажу, не само припадницима своје врсте.
Проблем је у томе кад се иза потребе за помагањем крије жеља да се други контролише или да се промени. А то често ствара проблеме на обе стране, због којих се страна којој се „помаже“ лако оптужи за незахвалност, а онај који помаже има прилику да се вајка како људи не заслужују да се са њима лепо поступа.
Наравно, незахвалност није ретка и са њом се мора рачунати, јер људи једноставно не воле да се осећају мање вредним или да некоме буду обавезни, па су често спремни да прекину са неким ко им је помогао, чак и ако је то било сасвим искрено и од њих није тражена никаква противуслуга или посебно изражавање захвалности. Не каже се случајно да нас је неко ко нам је у нечему помогао „задужио“ – ми значи осећамо дуг према њему, а дуг је нешто што треба вратити, што нам није дато у власништво, што никад није „само наше“.
Онај који помогне некоме треба свакако да се пази да то није учинио због жеље да тог неког контролише или да га промени. У партнерским, брачним и родитељским односима, на пример, често очекујемо да наше „добро“ поступање резултира нечијом променом, дакле променом не само понашања, него и уверења и ставова.
Али то најчешће није реално, јер изузетно је тешко очекивати да се неко промени, јер би он он морао да промени читаво своје искуство, односно начин на који га посматра, осмишљава и обликује. Поготово ако мислимо да ми можемо да га променимо, а то по правилу значи да очекујемо да се други понаша на начин који ми од њега очекујемо и који нам одговара, односно да своје ставове и вредности усагласи на нашима. Макар све то било из најбоље намере и „за добро“ те особе; нарочито тада, јер ми своје поступке најчешће и правдамо тиме да чинимо добро за некога, па и онда кад смо отворено груби, насилни и манипулативни.
Када помажемо другоме, дакле, треба да будемо сигурни да то не чинимо како бисмо га контролисали или мењали, и да наша помоћ није дуг, задуживање него дељење. То подразумева наш унутрашњи однос према ономе што чинимо, што подразумева да и новчана позајмица, која подразумева враћење дуга, јесте помоћ као дељење, уколико је наш унутрашњи однос према томе такав, односно да је ослобођен жеље за контролом и мењањем.
А свако дељење је – тиме и помагање – танан однос који подразумева одговорност и обзирност, свест о својим унутрашњим мотивима, али о позицији другога. Дељење је у том смислу највећа проба и вежба (аскеза) за нашу смиреност, која је једнако потребна и код оног који „даје“ као и код оног који „прима“.
