Најзначајнији центар свјетске духовности чини се као оаза у пустињи. Благослов је посјетити величанствену пријестолницу молитве, и град мира у којем апсурдно никада није било мира. Опасан огромним зидинама од бијелог камена, свака капија уласка у град је времеплов у библијска времена. Трговци, занатлије и други људи на уским улицама само дочаравају мистичност оријента. Његово камење памти сузе пророка, кораке ходочасника и страдање Господа. Ерупција емоција и константна тензија између цивилизација и сукоба човјека са човјеком, народа са народом и људи са Богом овдје се не виде. Овдје и тишина има глас. Мирис тамјана, зачина, разнобојне тканине не служе као дистракција, него дају ноту мистичном доживљају светиње. Прво и основно мјесто, које представља центар старог града Јерусалима, јесте Гроб Господњи. Комплекс који се налази испод Омарoвe џамије.
Стуб на уласку у храм Васкрсења Христовог стоји као свједочанство вјековима, и сваки православац се сјети приче о догађају који се догодио 1579. године када су жељели да истисну православног патријарха, и да Благодатни Огањ сиђе на неправославне. Софроније IV, православни патријарх, био је истјеран испред Саборног храма гдје је сав уплакан и са подигнутим свијећама молио Бога за силазак Благодатног Огња. Одједном је настао подземни тутањ и задувао силни вјетар. Са неба се проломио, расцијепао мермерни стуб на улазу у храм и упалио воштанице у патријарховој руци. У манастирској ризници цркве која је посвећена Марији Магдалини чувају се свежњеви свијећа који су упаљени Благодатним огњем патријарху Софронију.
Улазимо у Цркву Христовог гроба као у други свијет. Буку Јерусалима одмах замјењује полумрак, мирис тамјана и трептај кандила.Први нас дочекује Камен помазања. На њему се, по предању, тијело Христово посљедњи пут додирнуло земље прије гроба. Људи се над њим задржавају у тишини, као над раном која је истовремено и извор исцјељења. Сви ходочасници клече, цјеливају и побожно се моле у молитви. Десно су степенице које воде ка мјесту Голготе, доле испод је пећина у којој су по предању сахрањени Адам и Ева, а Господ је смрћу на крсту помирио Бога и човјека и постао искупљење за првородни гријех. Изнад те пећине на мјесту Голготе, под сводовима од злата и свијећа, налази се стијена распећа. Испод олтара, кроз мали отвор, додирује се камен који је носио Крст.
Изнад улазних врата је икона Васкрсења Христовог, а испод су иконе Светих Дванаесторице Апостола Господњих. Литургија је сваку ноћ у поноћ на Гробу сем на Велики петак. Мала грађевина која чува највећу тајну. Улазимо најприје у Капелу Анђела, а затим у саму гробну одају. Тесан простор, камена плоча, свјетлост свијећа. И празнина која није празна. Тишина која говори Васкрсење.Када изађемо, схватамо да нисмо прошли кроз грађевину, већ кроз причу. Од страдања до наде. Од камена до свјетлости. Од гроба ка животу. Јермени, Грци, Руси. Иза сваког ћошка смо очекивали светињу, и налазили смо је. Била је ту кућа Јоакима и Ане, затим бања Витезда. Осјећали смо се као да смо шетали између страница Новог завјета.
Пошли смо трагом Немањића у ову светињу, јер недалеко од Гроба Господњег у једној од уских уличица налази се Манастир Светих архангела који је око 1312. године основао и подигао краљ Милутин. Налази се унутар зидина Старог града у Јерусалиму, непосредно у близини цркве Светог Гроба. Манастиром Светих архангела Михаила и Гаврила српски монаси управљали су око 300 година. За вријеме јерусалимског патријарха Теофана, у 17. вијеку, архангелски манастир потпао је под грчку власт. Српска духовна мисија се 1848. године уселила у манастир. Наилазили су Срби у њему на старе српске књиге, у којима је било старих српских записа. Налази се у Улици св. Фрање бр. 9. У библиотеци Јерусалимске патријаршије, која је обновљена, ризница српско-словенских рукописних књига.
Друга светиња је соба Тајне Вечере. Свети Сава је златом и сребром откупио кућу у којој је била Тајна Вечера у Јерусалиму. У Јерусалиму је од Сарацена Свети Сава српски откупио ову кућу Светог Јована Богослова у којој је била соба Тајне Вечере. Легенда каже да је купио тако што је под прекрио златом и сребром које је добио од краља Радослава. У овој соби установљена је Света тајна Причешћа. У истој соби догодиле су се Тројице, кад је Свети дух сишао међу апостоле, четрдесети дан по Васкрсењу. У овој соби се Исус послије Васкрсења јавио апостолима и у њој је обећао силазак духа светога.
Следећи дан духовно путовање почиње са Маслинске горе. Посјету Маслинској гори почели смо погледом. Са њених падина отвара се један од најпознатијих призора на свијету: Стари град, зидине, Храмовна гора и златна купола у даљини. На самом врху Маслинске горе налази се мјесто које хришћанско предање чува као мјесто са ког се Христос вазнео на небо. Ту нема раскоши. Камен, небо и тишина. У средишту мале грађевине налази се стијена за коју се везује успомена на посљедњи Христов земаљски траг. Недалеко одатле налази се светиња посвећена молитви „Оче наш“. На зидовима дворишта и ходника исписана је ова молитва на десетинама језика. Ходочасници овдје често застану дуже. Читају, упоређују, слушају како иста молитва звучи у разним језицима, а ипак остаје једна. Ово је мјесто које подсјећа да је вјера дубоко лична, и представља однос Бога и човјека. На падини Маслинске горе стоји мала црква у облику сузе. Назив значи: „Господ заплака“. По предању, овдје је Христос гледао Јерусалим и плакао над његовом судбином. Са овог мјеста пружа се један од најдирљивијих погледа на Стари град. Овдје тишина није празна – она је пуна саосјећања. Многи управо ту осјете да је Јеванђеље прије свега прича о љубави. Спуштајући се даље, улази се у Гетсимански врт. Старе маслине, неке по предању старе више од хиљаду година, стоје као живи свједоци молитве и борбе. Ово је мјесто Христове посљедње слободне ноћи. Овдје је био страх. Овдје је била молитва. Овдје је била потпуна преданост.
Ходочасници обично говоре тихо или уопште не говоре. Сједа се, гледа се, дише се. Осјећа се да је земља натопљена не сузама прошлости, већ разумијевањем свих људских страхова. Црква свете Марије Магдалене пружа поглед на мистични стари град Јерусалим. Одмах уз врт уздиже се једна од најљепших православних цркава у Јерусалиму, са златним куполама је Црква свете Марије Магдалене. Унутра влада полумрак, мирис тамјана и тиха молитва. Овдје се чувају мошти свете Марије Магдалене и свете Јелисавете Фјодоровне.
Најљепши дио Маслинске горе, у њеном подножју, је Гетсимански врт у који је често долазио Исус Христос са апостолима. Послије Тајне вечере, управо тамо одлази са апостолима и узевши са собом тројицу највјернијих, Петра, Јакова и Јована, одлази мало даље да се помоли Богу Оцу да избјегне страдање. Молио се до дубоко у ноћ толико усрдно да га је обливао крвав зној, а за то вријеме су апостоли заспали. Христос је три пута долазио да их буди да се моле заједно са њим, али би они уморни убрзо поново заспали. Кад је трећи пут дошао да их буди, тада је у врт стигао Јуда са слугама од свештеника и показао им кога да ухвате тако што је пришао Исусу и пољубио га. Исуса су одвели да му суде, а апостоли су се разбјежали. На мјесту ових догађаја и дан данас постоје маслине од којих су нека стабла још из времена Исуса Христа, дакле 2000 година старе маслине, а ту је подигнута и католичка црква Агонија или Црква 12 нација. На том мјесту је постојала византијска црква изграђена у 4. вијеку која је уништена у земљотресу 747. год. Крсташи су на том мјесту саградили римокатоличку цркву 1170. године која се користила до 14. вијека. Тек 1924. године прилозима 12 нација (одатле јој назив) изграђена је садашња католичка црква на мјесту раније византијске и крсташке. У средини цркве налази се камен на којем се Христос усрдно молио да избјегне страдање и мјесто гдје га је Јуда издао пољупцем, а сама црква је изграђена са тамним витражима тако да је унутрашњост увијек мрачна како би се дочарала мучност тог тренутка агоније Христове пред страдање. Црква има 12 купола у спомен на 12 нација које су приложиле средства за њену изградњу.
На самом подножју Маслинске горе налази се једно од најдражих мјеста хришћанима Гроб Пресвете Богородице.До њега се силази дугим каменим степеницама, све дубље у тишину. Унутра горе кандила, иконе сијају у полумраку, а простор дјелује више као мајчинска утроба него као гроб.
Недалеко од старог града налази се насеље Еин Карем. Мјесто рођења Јована Крститеља. Манастир се налази на падини брда, окружен зеленилом и вртовима. До њега се долази полако, уским улицама које саме по себи смирују корак.Унутрашњост храма је топла и тиха. Испод олтара налази се пећина то јесте мјесто које предање чува као дом Захарија и Јелисавете и мјесто рођења Јована Крститеља. На том мјесту нема величине споља, али има дубине. Камен је једноставан, свјетлост пригушена, а тишина густа – као да чува дах новорођеног дјетета које је дошло да припреми пут Господњи. Недалеко одатле налази се светиња која чува успомену на сусрет двије жене, два материнства и двије тајне.Када је Богородица дошла код своје рођаке Јелисавете, није дошла као царица, већ као млада дјевојка која носи Чудо у тишини срца. А Јелисавета ју је дочекала не питањем, већ радошћу. Ту је, каже Јеванђеље, заиграло дијете у њеној утроби. И ту су изговорене ријечи које и данас живе у молитви: „Благословена си ти међу женама…“Мјесто сусрета је једноставно и свјетло. Често окружено цвијећем и погледом на долину. Овдје људи дуго стоје. Не зато што има много тога да се види, већ зато што има много тога да се осјети.Ово није мјесто чуда моћи, већ чуда препознавања. Мјесто гдје се радост препознаје у другом. Гдје се Бог препознаје.Када се спусти ноћ над Јерусалимом, градом међу јавом и сном, све утоне у молитву.
Своје путовање завршавам на разговору код пријатеља и домаћина Елиезера Папа испод Призренског кандила које сија у Светом граду и свједочи колико никад нико нама не може отети светињу, можемо само ми да се одрекнемо светиње и да се испишемо из вјечности. Да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу, да је оно срце нашег народа и да га се никада не смијемо одрећи, јер није закопано зарад смрти и ништавила, него чека Васкрсење које почиње у срцима нашим. Од Јерусалима до Призрена, од Голготе до Васкрсења јака је веза, али све ово свједочи славу Божију и колико је људима нешто немогуће, ипак је Богу је могуће. Наше је да останемо уз Господа. Маран ата.
Небојша Лазић
