Појас Пресвете Богородице, након шест и по вијекова, поново је загрлио Србију. Као да се сама Мајка Божија, после дугог историјског ћутања, вратила свом страдалном и распетом народу да га помилује, укријепи и подсјети да Небо није одустало од њега.
Шест и по вијекова Срби су чекали да их посјети једна од највећих светиња хришћанства. Чекали су да благодат Пресвете Богородице поново тихо и невидљиво сиђе међу њих, да дотакне уморне, охрабри маловјерне и сабере расијане.
Свети кнез Лазар даривао је ову светињу манастиру Ватопед, као залог љубави и духовног јединства српског народа са Светом Гором. И као што је некада Лазар своје царство везао за Небо, тако је и овај дар постао свједочанство да Србија никада није припадала само земљи, већ и вјечности.
Километарске колоне пред Храмом Светог Саве, десетине хиљада људи који сатима стоје у тишини, без негодовања, без нервозе, без потребе да буду виђени су слике народа који је поново пронашао душу. Народа који је осјетио да постоји нешто веће од политике, пролазних побједа и овоземаљских обрачуна.
Чак су и светогорски монаси, навикнути на чудеса и велика поклоњења, остали затечени призором Београда који дише као једно. Београда који не виче, већ се моли.
А можда је управо то и највеће чудо. Јер Србија данас живи у дубокој духовној и друштвеној рани. Подјеле су постале толико дубоке да брат брата гледа са подозрењем, а ријечи често боле више од оружја. Немир је ушао у сваку пору друштва, у породице, улице, медије, па и у саме душе људи.
И баш зато је долазак Појаса Пресвете Богородице више од благослова. Подсјећање да Господ никада не оставља свој народ онда када му је најтеже. Да Пресвета Богородица није само небеска Царица, већ Мајка која долази својој дјеци онда када су најрањивија.
Док подијељено друштво говори о побједама, реваншизмима и осветама, ових дана Београд свједочи једној другој побједи – тишине над буком, молитве над мржњом и љубави над подјелама. Јер једина истинска побједа јесте она у којој човјек побиједи себе и клекне пред Богом.
Ријеткост је да овако велика светиња напусти Свету Гору и манастир Ватопед. Само неколико пута излазила је ван Грчке. И не, то није случајност. У Божијем промислу случајности не постоје. Да би један народ био удостојен оваквог благослова, потребни су велики молитвеници, људи који не граде мостове само међу људима, већ и између земље и Неба.
Један од таквих, несумњиво, јесте патријарх српски Порфирије.
Баш његовим молитвеним подвигом, смирењем и духовном мудрошћу, Срби су добили благослов да Појас Пресвете Богородице походи Београд. Током ових шест и по вијекова мијењали су се архијереји, велики људи и светитељи, али остаће записано да је у вријеме патријарха Порфирија ова светиња поново дошла свом народу.
И можда није случајно што се то догодило управо у времену када је Његова светост највише распињана.
Од отворених богоборачких напада до подвала увијених у лажни патриотизам и тобожње светосавље – патријарх је све подносио ћутећи, свјестан да крст Светог Саве никада није био лак. Никога подјеле нису бољеле као њега, али се није уздао у овоземаљске миротворце, већ у Господа и молитве Његове Пресвете Мајке.
Знао је патријарх да народ није изгубљен. Знао је да је потребан само додир благодати који ће успаване душе пробудити. И догодило се.
Вијест о доласку Појаса у почетку је одјекнула тихо, готово непримјетно. А онда је Београд почео да се претвара у једну велику молитвену ријеку. У град који не спава због концерта, утакмице или политичког митинга, већ због молитве.
Ових дана Београд није само главни град Србије. Он је постао центар православља, град у којем су се Небо и земља дотакли.
И он који сједи у трону Светог Саве, који се подвизавао и уздизао у Ватопеду, излази насмијан и радостан пред свој народ. И не радује се што је он лично побједник, него што је побиједила Црква, што је Пресвета Богородица повела његов народ на пут спасења и мира.
Али као и увијек када се догоди нешто велико и свето, галама овога свијета постала је још гласнија. Напади, подсмијеси и осуде само су показали колико свјетлост боли оне који су навикли на таму.
Но, та галама разбијала се о зидине Храма Светог Саве и враћала онима који је шаљу. А сваки камен бачен на Цркву и патријарха постајао је нови камен у темељу њене духовне снаге.
Јер Црква Божија не побјеђује силом. Она побјеђује молитвом, трпљењем и љубављу.
И зато Српска православна црква, предвођена својим архипастиром Порфиријем, слави велику побједу. Побједу благодати над страхом, вјере над безнађем и Неба над свим пролазним бурама овога свијета.
