У дежурним јадиковкама вјерских и политичких лидера Хрвата у БиХ, Дејтонски споразум се све чешће назива „лудачком кошуљом“. Иако се те критике пакују у фразе о „неправедном миру“ и „политичкој неравноправности“, суштина је далеко једноставнија – њихов мир има цијену само ако се крунише трећим ентитетом. Та територијална јединица, коју хрватска политика није успјела да оствари ни у рату, ни у дипломатским преговорима, данас се покушава издејствовати преко леђа српског народа.
Ма колико дјеловало да ће највећи губитници краткорочно бити Бошњаци у БиХ, дугорочно ово би било опасно за Србе у Републици Српској. Тачно је, територијално највећи губитник била би ФБиХ, односно Бошњаци, иако територијално захватају и Републику Српску. Међутим, узимајући историјски контекст и оно што бисмо могли научити од раније, такав новонастали однос снага био би погубан за Србе. Ко мисли да би Хрвати сарађивали са Србима као што сарађују сада, тај је или злонамјеран или будала.
Територијална потраживања у обланди „правде“
Највећа опасност тезе о трећем ентитету лежи у покушају да се српска страна, која и сама носи терет бројних дејтонских неправди, увуче у туђе битке. Трећи ентитет за Србе није и не смије бити „рјешење хрватског питања“. То је, прије свега, директно отварање Пандорине кутије и преиспитивање граница самог Дејтона.
Имагинарна јединица „Херцег-Босне“ не може се створити у ваздуху. Она би неминовно подразумијевала нова територијална прекрајања, а свједоци смо да хрватски влажни снови и даље сежу до дијелова Посавине који су витални за интегритет Републике Српске. Подржати такву идеју значи добровољно ставити главу на пањ ревизионизма.
Поуке историје: Од Бановине до данас
Ако повучемо паралелу са стварањем прве Југославије, видјећемо јасан историјски образац. Хрватска политика је тада, након ратовања на страни губитника, вјешто користила побједничку Србију док није издејствовала Бановину Хрватску. Та територијална аутономија била је само одскочна даска за касније догађаје из 1941. године и најјезивији геноцид на овим просторима.
Данас, док се кардинали и политичари жале на „никакав“ положај Хрвата у Републици Српској, свјесно прећуткују двије чињенице: положај Хрвата у Српској је десет пута бољи него положај Срба у данашњој Хрватској и положај Срба у кантонима са хрватском већином је истински никакав – тамо гдје су Хрвати власт, српска гробља су порушена, ћирилица је избрисана, а повратници су грађани трећег реда.
Бијели медвједи
Посебно је лицемјерно говорити о неправди док ОХР, као испостава стране окупације, Хрватима у Федерацији БиХ сервира статус „заштићенијих од бијелог медвједа“. Док су Србима укидана права, надлежности и симболи, хрватска позиција је брижљиво чувана од стране западних центара моћи.
Српски интерес није и не може бити борба за трећи ентитет. То би била незаслужена награда за политику која једном руком својата Николу Теслу, а другом слави Блајбург; која у Сарајеву глуми жртву, а у кантонима гдје је већина спроводи тихи егзодус преосталих Срба.
Као што је Његош давно поручио: „Спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже“. Срби су своју слободу платили превисоком цијеном кроз Републику Српску да би је сада залагали за туђе територијалне апетите и „латинску мудрост“ која никада није радила у нашу корист. О трећем ентитету се не смије ћутати – њега треба јасно дефинисати као оно што јесте: директна пријетња опстанку Републике Српске.
