Јездимир Дангић је био правник, жандармеријски официр, командант у чину мајора јединице Дворске жандармерије, која је била задужена за обезбеђење краљевске породице, њихових објеката као и владиних министара и здања у Краљевини Југославији.
Мајор Јездимир Дангић је рођен 4. маја 1897. у Братунцу, у свештеничкој породици. Као ђак, припадао је ‘‘Младој Босни’‘, због чега је у време сарајевског атентата ухапшен. Тако је Први светски рат провео у тамници. Прву цркву у Братунцу подигао је Јездимиров отац. Споменик Јездимировом оцу налази се у порти Братуначке цркве.
После рата Дангић завршава права у Београду и запошљава се у жандармерији. У активну службу је преведен 1928, у чину коњичког поручника. Априла 1941, као командир Дворске жандармеријске чете, пратио је краља Петра до Никшића. Организовао је склањање и скривање злата из земље у манастир Острог. Том приликом је успео да склони и сачува руку Св. Јована Крститеља, која се и данас налази у Цетињском манастиру.
Ратни пут и командовање у Источној Босни
Убрзо потом, Дангић прихвата службу у Комесарској управи Милана Аћимовића. Био је командир једне жандармеријске јединице на Дрини до 16. августа 1941. Тога дана, пуковник Дража Михаиловић именује Дангића командантом свих војно-четничких јединица у Источној Босни.
Дангић прелази Дрину и у кратком року организује војску која је, према немачким изворима, бројала 20.000 добро увежбаних људи. За неколико месеци Дангић је ослободио Источну Босну и зауставио хрватско-муслимански геноцид над Србима.
Борба против окупатора
Јануара 1942, у уверењу да је пуковник Михаиловић прешао Дрину, две немачке дивизије, ојачане усташама, покрећу офанзиву на слободну територију. Дангић покушава да зустави Немце преговорима, али без успеха. Ипак, по проласку офанзиве, четници су повратили старе позиције.
Знајући да ће уследити нова офанзива, Дангић покреће дипломатску акцију. На преговорима са Немцима и генералом Недићем у Београду, предлаже да Источна Босна уђе у састав Недићеве Србије. Немци одбијају предлог, спремајући нови поход.
Одлазак у логор и Варшавски устанак
У ноћи између 11. и 12. априла 1942, у Рогачици код Бајине Баште, једна јединица 714. немачке дивизије на препад заробљава мајора Дангића. Дангић бива одведен у заробљенички логор, одакле бежи и прикључује се покрету отпора у Пољској, током Варшавског устанка у коме има значајне заслуге.
Након слома устанка заробљава га Црвена армија која га као особу од високог значаја спроводи у затвор Лубјанку у Москву, а потом су га испоручили ФНР Југославији у којој је на власт дошла КПЈ на челу са Ј. Б. Титом. На крају рата, попут многих пољских официра, и мајор Дангић пада у руке Црвене армије. Совјети га испоручују југословенским комунистима. На стаљинистичком процесу у Сарајеву 1947. године, осуђен је на смрт и потом стрељан.
Крајем 1941, Дража је, за случај своје погибије, одредио мајора Дангића за једног од три својих наследника.
Био је најмлађи припадник Младе Босне
Необичан животни пут Дангића, кога су носили бурни историјски догађаји, а са њима и заблуде разних врста, у најкраћем изгледа овако. Био је најмлађи припадник Младе Босне и као члан револуционарне омладинске организације у тузланској гимназији суђено му је 1914. због велеиздаје; пет година касније с Божом Илићем организатор је комунистичких манифестација у Београду; због револуционарног ангажмана, тамновао је у казаматима Тузле, Зенице и Сарајева; после студија права постао је жандармеријски официр и једно време остао веран левичарским идејама помажући својим друговима да се извуку из затвора, између осталог и Родољубу Чолаковићу
Сарадња и сукоб са партизанима
У рат је ушао као припадник четничког покрета Драже Михаиловића, по чијем је наређењу августа 1941. именован за команданта свих четничких јединица источне Босне. Током сарадње два, у то време, ослободилачка покрета у Босни, октобра 1941. био је учесник преговора у којима су на другој страни били Родољуб Чолаковић, Слободан Принцип Сељо и Светозар Вукмановић Темпо.
Иако је склопљен договор, врло брзо је дошло до међусобног неповерења и сукоба. Уз помоћ Гестапоа, Немци су га ухапсили 12. априла 1942. и пребацили у логор код Нирнберга, одакле је успео да побегне у Пољску, где се прикључио јединицама у ослобођењу Варшаве.
Поново је, међутим, послат у заробљенички логор после пада Варшаве у немачке руке. Ослобођење је дочекао у Кракову, одакле су га совјетске јединице, на захтев југословенских власти, изручиле 1947. Осуђен је и погубљен у Сарајеву.
Књижевни рад и признања
Као писац озбиљног дара, Дангић се представио књигом „Наше тамновање“ (1938), за коју је добио награду Српске краљевске академије из Задужбине Павла и Радојке Вуковић. Иста награда припала му је и за књигу „Глад и тамнице“ (1940), која представља наставак претходне, а описује тамновање своје и својих другова у Тузли и Бањалуци.
„Наше тамновање“ – књига са пуно топлине
„Наше тамновање“ Владимир Ћоровић је оценио као „књигу писану с пуно топлине у којој се осећа високо благородство душе“, закључујући како се „у нашој књижевности одавно није појавила књига после чије лектире човек осећа потребу да постане бољи“. У књизи „Глад и тамнице“ Богољуб Сребрић је уочио „савршену уметничку интуицију“, „живо и пластично приказивање“ тамничког живота, „способност за продубљивање и анализу душе“.
Највише похвала изрекао је Милан Ћурчин, који је, напомињући да ово, срећом, није литература на коју смо се научили, и како се она данас код нас упражњава, записао: „Колико је ту правији и непосреднији пут одабрао друг Васе Чубриловића из тузланске гимназије, Јездимир Дангић, објављујући свој дневник из светског рата, доживљену историју и непатворену слику живота, с једнаком љубављу за браћу свих вера и с пуна срца и осећања за све саучеснике у догађајима, чак и за тамничаре“.
Ћурчин је закључио да и прва и друга књига нису само аутентична драгоцена грађа за историју наше скорашње прошлости, „него је у исти мах и врло актуелна ратна читанка, као поручена за ово наше опет не јуначко доба, да бодри дух и подигне морал“. Од 1937. до 1941. Дангић је у листу „Политика“ објавио двадесетак приповедака. На њихов значај поново је указао књижевни историчар Гојко Тешић.
-Требало би поштено ишчитати оно што нам је остало и од оних проскрибованих, анатемисаних, ликвидираних писаца, да би се без предрасуда могло судити о ономе што је значајно за целину једне културе. Интегритет уметничког контекста чине творевине и победника и оних који су у ратном вихору поражени – каже Тешић.
Стрељан јер је убио двојицу усташа
У првој тачки оптужнице Дангићу је стављено на душу да је 10. априла 1941. издао наређење жандармима да стрељају два војника код којих је нађена сума новца а да их претходно није ни саслушао.
У тачки четири записано је: „Крив је што је читаво време свог дејствовања у источној Босни, задојен великосрпском шовинистичком идејом, радио не само на ликвидацији партизана и НОП, него и на истребљењу муслимана, сматрајући их колективно одговорним за убиства Срба од стране усташа, па је у том циљу стално распиривао мржњу и братоубилачку борбу…“
Навођени су и конкретни примери покоља, као и спаљивање живих људи у селу Зидинама, али је Дангић тврдио да за то није знао. Човеку који је рат провео у немачком логору и борећи се на страни пољског покрета отпора, једна од главних тачака оптужнице је била оптужба за убиство двојице усташа.
Писмо Јосипу Брозу Титу
Пошто је Врховни војни суд потврдио пресуду, Невенка, супруга Јездимира Дангића, обратила се писмом Јосипу Брозу Титу, у коме је, између осталог, навела: „Мој муж је свега седам и по месеци био у акцији. Народ га је повукао са собом. Усташе су убијале; падали су животи.
Мој муж је имао само једну жељу, да помогне свом народу. Борба је била тешка, деловало се у најхаотичнијем добу. Оно што се дешавало тада и што се сада њему приписује, није био плод његова става, него последица хаотичног стања и очајничке борбе народа који је био у целини свирепо гоњен од окупатора и његових помагача.“
Шта се све може догодити када се дело неког писца на све могуће начине брише из памћења, показује и пример са једним Дангићевим текстом. Наиме, у нашим поратним временима, подсећа Гојко Тешић, текст Јездимира Дангића „С Гаврилом Принципом, од Сарајева до Терезина“ преузет је у целини и потписан именом и презименом човека коме се ова потресна и узбудљива прича допала.
