Jezdimir Dangić je bio pravnik, žandarmerijski oficir, komandant u činu majora jedinice Dvorske žandarmerije, koja je bila zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice, njihovih objekata kao i vladinih ministara i zdanja u Kraljevini Jugoslaviji.
Major Jezdimir Dangić je rođen 4. maja 1897. u Bratuncu, u svešteničkoj porodici. Kao đak, pripadao je ‘‘Mladoj Bosni’‘, zbog čega je u vreme sarajevskog atentata uhapšen. Tako je Prvi svetski rat proveo u tamnici. Prvu crkvu u Bratuncu podigao je Jezdimirov otac. Spomenik Jezdimirovom ocu nalazi se u porti Bratunačke crkve.
Posle rata Dangić završava prava u Beogradu i zapošljava se u žandarmeriji. U aktivnu službu je preveden 1928, u činu konjičkog poručnika. Aprila 1941, kao komandir Dvorske žandarmerijske čete, pratio je kralja Petra do Nikšića. Organizovao je sklanjanje i skrivanje zlata iz zemlje u manastir Ostrog. Tom prilikom je uspeo da skloni i sačuva ruku Sv. Jovana Krstitelja, koja se i danas nalazi u Cetinjskom manastiru.
Ratni put i komandovanje u Istočnoj Bosni
Ubrzo potom, Dangić prihvata službu u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića. Bio je komandir jedne žandarmerijske jedinice na Drini do 16. avgusta 1941. Toga dana, pukovnik Draža Mihailović imenuje Dangića komandantom svih vojno-četničkih jedinica u Istočnoj Bosni.
Dangić prelazi Drinu i u kratkom roku organizuje vojsku koja je, prema nemačkim izvorima, brojala 20.000 dobro uvežbanih ljudi. Za nekoliko meseci Dangić je oslobodio Istočnu Bosnu i zaustavio hrvatsko-muslimanski genocid nad Srbima.
Borba protiv okupatora
Januara 1942, u uverenju da je pukovnik Mihailović prešao Drinu, dve nemačke divizije, ojačane ustašama, pokreću ofanzivu na slobodnu teritoriju. Dangić pokušava da zustavi Nemce pregovorima, ali bez uspeha. Ipak, po prolasku ofanzive, četnici su povratili stare pozicije.
Znajući da će uslediti nova ofanziva, Dangić pokreće diplomatsku akciju. Na pregovorima sa Nemcima i generalom Nedićem u Beogradu, predlaže da Istočna Bosna uđe u sastav Nedićeve Srbije. Nemci odbijaju predlog, spremajući novi pohod.
Odlazak u logor i Varšavski ustanak
U noći između 11. i 12. aprila 1942, u Rogačici kod Bajine Bašte, jedna jedinica 714. nemačke divizije na prepad zarobljava majora Dangića. Dangić biva odveden u zarobljenički logor, odakle beži i priključuje se pokretu otpora u Poljskoj, tokom Varšavskog ustanka u kome ima značajne zasluge.
Nakon sloma ustanka zarobljava ga Crvena armija koja ga kao osobu od visokog značaja sprovodi u zatvor Lubjanku u Moskvu, a potom su ga isporučili FNR Jugoslaviji u kojoj je na vlast došla KPJ na čelu sa J. B. Titom. Na kraju rata, poput mnogih poljskih oficira, i major Dangić pada u ruke Crvene armije. Sovjeti ga isporučuju jugoslovenskim komunistima. Na staljinističkom procesu u Sarajevu 1947. godine, osuđen je na smrt i potom streljan.
Krajem 1941, Draža je, za slučaj svoje pogibije, odredio majora Dangića za jednog od tri svojih naslednika.
Bio je najmlađi pripadnik Mlade Bosne
Neobičan životni put Dangića, koga su nosili burni istorijski događaji, a sa njima i zablude raznih vrsta, u najkraćem izgleda ovako. Bio je najmlađi pripadnik Mlade Bosne i kao član revolucionarne omladinske organizacije u tuzlanskoj gimnaziji suđeno mu je 1914. zbog veleizdaje; pet godina kasnije s Božom Ilićem organizator je komunističkih manifestacija u Beogradu; zbog revolucionarnog angažmana, tamnovao je u kazamatima Tuzle, Zenice i Sarajeva; posle studija prava postao je žandarmerijski oficir i jedno vreme ostao veran levičarskim idejama pomažući svojim drugovima da se izvuku iz zatvora, između ostalog i Rodoljubu Čolakoviću
Saradnja i sukob sa partizanima
U rat je ušao kao pripadnik četničkog pokreta Draže Mihailovića, po čijem je naređenju avgusta 1941. imenovan za komandanta svih četničkih jedinica istočne Bosne. Tokom saradnje dva, u to vreme, oslobodilačka pokreta u Bosni, oktobra 1941. bio je učesnik pregovora u kojima su na drugoj strani bili Rodoljub Čolaković, Slobodan Princip Seljo i Svetozar Vukmanović Tempo.
Iako je sklopljen dogovor, vrlo brzo je došlo do međusobnog nepoverenja i sukoba. Uz pomoć Gestapoa, Nemci su ga uhapsili 12. aprila 1942. i prebacili u logor kod Nirnberga, odakle je uspeo da pobegne u Poljsku, gde se priključio jedinicama u oslobođenju Varšave.
Ponovo je, međutim, poslat u zarobljenički logor posle pada Varšave u nemačke ruke. Oslobođenje je dočekao u Krakovu, odakle su ga sovjetske jedinice, na zahtev jugoslovenskih vlasti, izručile 1947. Osuđen je i pogubljen u Sarajevu.
Književni rad i priznanja
Kao pisac ozbiljnog dara, Dangić se predstavio knjigom „Naše tamnovanje“ (1938), za koju je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije iz Zadužbine Pavla i Radojke Vuković. Ista nagrada pripala mu je i za knjigu „Glad i tamnice“ (1940), koja predstavlja nastavak prethodne, a opisuje tamnovanje svoje i svojih drugova u Tuzli i Banjaluci.
„Naše tamnovanje“ – knjiga sa puno topline
„Naše tamnovanje“ Vladimir Ćorović je ocenio kao „knjigu pisanu s puno topline u kojoj se oseća visoko blagorodstvo duše“, zaključujući kako se „u našoj književnosti odavno nije pojavila knjiga posle čije lektire čovek oseća potrebu da postane bolji“. U knjizi „Glad i tamnice“ Bogoljub Srebrić je uočio „savršenu umetničku intuiciju“, „živo i plastično prikazivanje“ tamničkog života, „sposobnost za produbljivanje i analizu duše“.
Najviše pohvala izrekao je Milan Ćurčin, koji je, napominjući da ovo, srećom, nije literatura na koju smo se naučili, i kako se ona danas kod nas upražnjava, zapisao: „Koliko je tu praviji i neposredniji put odabrao drug Vase Čubrilovića iz tuzlanske gimnazije, Jezdimir Dangić, objavljujući svoj dnevnik iz svetskog rata, doživljenu istoriju i nepatvorenu sliku života, s jednakom ljubavlju za braću svih vera i s puna srca i osećanja za sve saučesnike u događajima, čak i za tamničare“.
Ćurčin je zaključio da i prva i druga knjiga nisu samo autentična dragocena građa za istoriju naše skorašnje prošlosti, „nego je u isti mah i vrlo aktuelna ratna čitanka, kao poručena za ovo naše opet ne junačko doba, da bodri duh i podigne moral“. Od 1937. do 1941. Dangić je u listu „Politika“ objavio dvadesetak pripovedaka. Na njihov značaj ponovo je ukazao književni istoričar Gojko Tešić.
-Trebalo bi pošteno iščitati ono što nam je ostalo i od onih proskribovanih, anatemisanih, likvidiranih pisaca, da bi se bez predrasuda moglo suditi o onome što je značajno za celinu jedne kulture. Integritet umetničkog konteksta čine tvorevine i pobednika i onih koji su u ratnom vihoru poraženi – kaže Tešić.
Streljan jer je ubio dvojicu ustaša
U prvoj tački optužnice Dangiću je stavljeno na dušu da je 10. aprila 1941. izdao naređenje žandarmima da streljaju dva vojnika kod kojih je nađena suma novca a da ih prethodno nije ni saslušao.
U tački četiri zapisano je: „Kriv je što je čitavo vreme svog dejstvovanja u istočnoj Bosni, zadojen velikosrpskom šovinističkom idejom, radio ne samo na likvidaciji partizana i NOP, nego i na istrebljenju muslimana, smatrajući ih kolektivno odgovornim za ubistva Srba od strane ustaša, pa je u tom cilju stalno raspirivao mržnju i bratoubilačku borbu…“
Navođeni su i konkretni primeri pokolja, kao i spaljivanje živih ljudi u selu Zidinama, ali je Dangić tvrdio da za to nije znao. Čoveku koji je rat proveo u nemačkom logoru i boreći se na strani poljskog pokreta otpora, jedna od glavnih tačaka optužnice je bila optužba za ubistvo dvojice ustaša.
Pismo Josipu Brozu Titu
Pošto je Vrhovni vojni sud potvrdio presudu, Nevenka, supruga Jezdimira Dangića, obratila se pismom Josipu Brozu Titu, u kome je, između ostalog, navela: „Moj muž je svega sedam i po meseci bio u akciji. Narod ga je povukao sa sobom. Ustaše su ubijale; padali su životi.
Moj muž je imao samo jednu želju, da pomogne svom narodu. Borba je bila teška, delovalo se u najhaotičnijem dobu. Ono što se dešavalo tada i što se sada njemu pripisuje, nije bio plod njegova stava, nego posledica haotičnog stanja i očajničke borbe naroda koji je bio u celini svirepo gonjen od okupatora i njegovih pomagača.“
Šta se sve može dogoditi kada se delo nekog pisca na sve moguće načine briše iz pamćenja, pokazuje i primer sa jednim Dangićevim tekstom. Naime, u našim poratnim vremenima, podseća Gojko Tešić, tekst Jezdimira Dangića „S Gavrilom Principom, od Sarajeva do Terezina“ preuzet je u celini i potpisan imenom i prezimenom čoveka kome se ova potresna i uzbudljiva priča dopala.
