Na tako daleko od bečkog sjaja i bogatstva, surov policijski režim održavao je zaostale feudalne odnose u pokrajinama u kojima je tek svaki deseti stanovnik bio pismen i u kojoj je broj žandara višestruko nadmašivao broj lekara i učitelja. Iz bečke perspektive, civilizacija se završavala na granicama Bosne i Hercegovine, koja je shodno takvim mišljenjima, pripadala zaostalom Orijentu.
Bosna i Hercegovina je tokom austrougarske uprave prošla kroz duboke društveno-ekonomske promene koje su, između ostalog, bile vidljive i na polju školstva i prosvete. Školama je bila namenjena funkcija važnog činioca u potiskivanju srpske nacionalne ideje i instrumenta širenja kulta monarhije i dvora Habzburga. Uviđajući da su konfesionalne škole bile temelj nacionalnog i kulturnog napretka Srba u pokrajinama, uprava je sistematski otežavala i ometala njihov rad, a učitelje progonila optužujući ih za protivdržavnu propagandu.
Otpor
Otpor Srba prema državnim školama nije poticao od njihove averzije prema prosvećivanju, već iz straha da će one poslužiti Kalajevoj politici denacionalizacije stanovništva. Najveća budžetska sredstva trošena su za potrebe brojnog i dobro plaćenog administrativnog aparata, žandarmerije i vojske. Agrarno pitanje, kao najvažnije društveno-ekonomsko i političko pitanje u okupiranim pokrajinama, konzervirano je jer mu je vlast prevashodno prilazila sa namerom očuvanja posjeda muslimanske feudalne klase, koja je smatrana državotvornim elementom i temeljom tzv. bosanske nacije. Opstanak feudalnih odnosa nije samo kočio ekonomski razvoj pokrajina već je produbljivao nacionalni i verski jaz između kmetova, mahom hrišćana i veleposednika, u ogromnoj većini muslimana.
Posebnu eru u istoriji Bosne i Hercegovine pod austrougarskom upravom predstavlja period kada je pokrajinama upravljao zajednički ministar finansija Benjamin Kalaj, ugarski diplomata i dobar poznavalac istorije i političkih prilika na Balkanu. Krajem XIX veka Kalaj je na više nivoa razvijao političku ideju višekonfesionalne bosanske nacije i novog bosanskog kulturnog identiteta, koja je doživela istorijski poraz i bila odbačena od većine stanovništva, jer je nastala u pogrešnom trenutku u vreme visoko razvijene nacionalne svesti, pre svega, srpske zajednice. Nosilac Kalajeve bosanske nacije trebalo je da bude bosanski muslimanski begovat, navodno staro bogumilsko plemstvo koje je u jednom trenutku primilo islam i sačuvalo stare privilegije.
Reakcija omladine
Aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine pokrajine su formalnopravno došle pod suverenitet Austrougarske. Carskom proklamacijom o aneksiji iz oktobra 1908. godine građanima Bosne i Hercegovine obećano je da će se pokrajine podići na viši stepen političkog razvoja, a donošenje Ustava trebalo je da bude prvi korak na tom putu. Aneksija pokrajina izazvala je burne reakcije omladine pa su tako sarajevski srednjoškolci odbili da kleknu pred mitropolitom Evgenijem Leticom prilikom blagodarenja u sarajevskoj pravoslavnoj crkvi.
Na dan otvaranja Sabora 1910. godine Bogdan Žerajić je pucao u zemaljskog poglavara generala Marijana Varešana, iskazujući na taj način protest omladine zbog aneksije, ograničenog ustava i uopšte društveno-političkih prilika u pokrajinama. Iako je preživeo atentat Žerajić je vremenom postao uzor Mladobosancima, a njegov grob mesto hodočašća. Osuda atentata i čuđenje preovladali su kod većine muslimana i Hrvata, „pritajeno zadovoljstvo, pomešano sa žaljenjem zbog neuspeha, bio je odjek kod ogromne većine domaćih Srba“.
Žerajić je rođen u domu siromašnih roditelja u blizini Nevesinja, hercegovačke varošice koja je brižljivo čuvala osećaj nacionalne slobode i buntovništva, kao i otpora srpskog naroda prema okupatoru kroz celi XIX vek. Premda je sanjao o lekarskom pozivu život ga je odveo među pravnike. Bunio se protiv karijerista i oportunista, veličajući pesnike slobode i revolucionare: „Mi najmlađi moramo stvarati novu istoriju.“ Pohoditi Žerajićev grob u Sarajevu za Mladobosance je značilo biti spreman na istu žrtvu. Princip je srednjoškolskoj simpatiji Jeleni Milišić sa divljenjem govorio o Žerajićevom podvigu.
Prirodno je da se „Mlada Bosna“ regrutovala iz očajničkih naslaga, „seljačka po poreklu, kmetovska i ropska, stavila se s one strane barikada i prema režimu i prema domaćim političarima“, zabeležio je Borivoje Jevtić. Princip je pred istražiocima ukazivao na bedno materijalno stanje seljaka u Bosni i Hercegovini rečima: „Seljak je osirotio, upropastili su ga potpuno. Ja sam seoski sin i znam kako je na selu“. Siromaštvo i zapuštenost sela bili su razlog da se u mnoštvu političkih uticaja na omladinu, njene ideje i stremljenja isticala ličnost Petra Kočića u kome su najmlađi videli uzor i primer koji je trebalo slediti.
Kosovski zavet
Osim uticaja koji su dolazili iz njihovog kulturnog i duhovnog kruga, mladobosansku generaciju formirali su politički i književni uzori sa istoka i zapada, posebno kosovski zavet i ideja tiranoubistva. Kritička misao „Mlade Bosne“ bila je usmerena prema gotovo svim vidovima onovremenog života u Bosni i Hercegovini, u prvom redu protiv tuđinske vladavine, klerikalizma, šovinizma, konzervativne tradicije, građanske ideologije, oportunizma i podaničkog mentaliteta. Tako je mladobosanski pokret zbog svojih idejnih ishodišta bio osuđen na izolaciju, nerazumijevanje, progone i zabrane u posleratnom periodu česte političke zloupotrebe.
– Nije bilo odavno pokolenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju, i slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo – opisao je Ivo Andrić u višegradskoj hronici naraštaj kojem je i sâm pripadao. Gavrilo Princip je u svega nekoliko reči uspeo izraziti svoje nepoverenje prema građanskim političarima i „čaršiji“ uopšte: „Kad bi Sarajevo mogao sabiti u kutiju šibica ja bih ga zapalio“. Doktoru Papenhajmu je u zatvorskoj ćeliji rekao kako su starije generacije govorile o slobodi koju bi trebalo legalnim putem dobiti od Austrije: „Mi u takvu slobodu ne verujemo“. Nedeljku Čabrinoviću je dolazilo na pamet da sa saborske galerije baci bombu među poslanike jer se uverio „da su oni hulje i kukavice, te ništa ne rade“.
„Čudno vreme“
Zabrane, hapšenja i progoni nisu slomili omladinski duh. Gde god se nalazila srednja škola, gde god se mogla omladina okupiti išli su agitatori i propovednici, stvarali Mladobosanske ćelije i sa nesalomljivom voljom stupali su u akciju. Posle pobedonosnih balkanskih ratova nezadrživi talas rodoljublja, moćno zapljusnuvši sve slojeve srpskog naroda, porušio je granične barijere, karaule i kasarne koje su delile Srbiju od neoslobođenih krajeva, probudio ih iz okupacione letargije i podstakao na razmišljanje o svojoj sudbini u okvirima jedinstvene nacionalne zajednice.
– To je bilo čudno vreme kada su deca, uzvišenošću svoga duha, ponela u slavu roditelje, zbunila žandare, prepala sudije i teško zabrinula staru monarhiju – sećao se Sreten Stojanović.
Konačan udarac
Posle suđenja Gavrilu Principu i drugovima oktobra 1914. godine vlasti su požurile da zadaju konačan udarac svim srpskim nacionalnim organizacijama u zemlji, a posebno Mladobosanskoj mreži.
– Okupatorski prosvetitelji hteli su da nas ubede da smo sinovi nekakvog bosanskog naroda i da govorimo bosanskim jezikom, a još pradedovi naši stolećima i mi sada zovemo se i osećamo Srbima – prisećao se Jezdimir Dangić svog tamnovanja. Princip se nije nadao da će živ dočekati kraj rata, ali nije ni očajavao govoreći „da je kraj Austrije siguran i da joj je on otvorio put u propast pa mu je svejedno hoće li dočekati kraj rata“. Ostao je dosledan pri stavu da je atentat u Sarajevu bila zamisao Mladobosanaca na koju niko sa strane nije mogao uticati.
Trifko Grabež nije tugovao zbog visoke zatvorske kazne, navodeći u pismu ocu da je rešio dati život za dobro Bosne i Srbije: „Žaliti me i plakati ne bi bilo lepo kad danas hiljade i hiljade Šumadinaca gine po bojištima“. Vladimir Ćorović je pisao kako je vera omladine u ispunjenje njihove misije vremenom postala neka vrsta nacionalnog mitskog fanatizma. Hercegovački omladinac Milorad Lečić, koji je sa svega 15 godina zatvoren, zapisao je pred smrt: „Srećno se smeškaju moje polumrtve usne nad ostvarenom Jugoslavijom čije rađanje platih dostojno glavom“.
