Zemunski logor Sajmište: Mesto gde je stradalo 90-100 hiljada ljudi

Zemunski logor nije se nalazio u okupiranoj Srbiji, već na teritoriji NDH. Kao Zemuncu, dobro mi je poznata zemunska istorija, posebno ona 20. veka, između ostalog i nepobitna činjenica da se od aprila 1941.

Zemun nalazio izvan sastava okupirane Srbije, pa samim tim ni zemunski logor nije bio na teritoriji Srbije. To potvrđuje i enciklopedijska jedinica ’koncentracijski logori’ Hrvatske enciklopedije, koju izdaje Leksikografski zavod ’Miroslav Krleža’ u Zagrebu

U Politici od 22. aprila 2023. prenesena je agencijska vest pod naslovom „Danas se u Srbiji obeležava Dan sećanja na žrtve Holokausta”, u kojoj je između ostalog zapisano: „Nacionalni Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava nacizma i fašizma u Drugom svetskom ratu biće obeležen na Starom sajmištu, mestu najzloglasnijeg nacističkog logora na teritoriji okupirane Srbije…„.

Iako se ova vest poziva na saopštenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, uvidom u integralni tekst ministarstva, može se utvrditi da citirani pasus ne postoji u saopštenju ministarstva, i da je plod slobodne interpretacije. Radi čitalaca „Politike” (posebno mlađih), potrebno je saopštiti istinu: zemunski logor (1941–1944) nije se nalazio na području okupirane Srbije.

U poglavlju „Koncentracijski logori u Hrvatskoj” zapisano je: „Kada su sile Osovine u travnju (aprilu – napomena N. M.) 1941. osvojile Kraljevinu Jugoslaviju, njemačke, talijanske i ustaške vlasti osnovale su na području NDH brojne koncentracijske logore. Najveći njemački koncentracijski logor bio je Sajmište (njemački Judenlager Semlin) u Zemunu…“

Istorijska činjenica je da se granica Nezavisne države Hrvatske (NDH) nalazila na Savi, na sredini savskog mosta, i da se nije lako prelazila. Jedini izuzetak su činili osioni nacisti (gestapovci, esesovci, pripadnici Vermahta), koji su mogli da rade šta žele, pa i da sa sobom vode zatvorenike na jednu ili drugu stranu; prve zatvorenike zemunskog logora, Jevreje, su na primer hapsili od Beograda pa na području sve do Kosovske Mitrovice, vozili na zemunsku stranu i zatim ubijali (pretežno u kamionu dušegupki), a zatim sahranjivali u Jajincima.

Inače, odluka o osnivanju logora „Zemun”, smeštenog na Starom sajmištu, donesena je oktobra 1941, a on je uspostavljen dogovorom između vlasti Nemačke; kontakt je išao preko Ministarstva inostranih poslova u Berlinu.

Uslov NDH postavljen Rajhu je bio da u logoru ne bude srpskih stražara, i taj uslov ustaša su nacisti ispoštovali. Posle genocida nad Jevrejima zatvorenim u Jevrejskom logoru „Zemun”, on je ukinut, a od maja 1942. je uspostavljen na istom mestu „Prihvatni logor Zemun”, u koji su dovođeni ljudi najviše sa područja NDH, ali i iz Srbije, u najvećem broju Srbi.

Procene o broju logoraša u periodu od maja 1942. pa do 17. maja 1944, kada su nacisti predali logor na upravljanje policijskim snagama NDH, su različite i kreću se od oko 30 000 do oko 80 000 – 90 000 ljudi.

Velika je sreća, da je gradska anketna komisija za utvrđivanje zločina u Zemunu počela sa radom ubrzo nakon oslobođenja Zemuna (22. oktobra 1944), još u toku borbi u Sremu, i da je na njenom čelu stajao advokat dr Mirko Vlajković iz poznate rodoljubive somborske porodice, progonjene i hapšene još 1914. godine.

On je uspeo da, bez znanja komunističkih vlasti, kući odnese jedan primerak završnog izveštaja Anketne komisije za Zemun, koji je do sada neobjavljen, a čiju kopiju sam 2017. godine dobio dobrotom njegove kćerke.

Veći deo tog izveštaja je po sadržaju takav da ga, zbog opisa zdravom umu nepojmljivih brutalnosti, i ne bih preporučio za objavljivanje. Po svedočenju logoraša Bude Budisavljevića, učitelja iz Vojke, date anketnoj komisiji 16. januara 1945, od oko 17 000 logoraša dovedenih iz Srbije, preživelo je njih 67 (str. 10. izveštaja zemunske Anketne komisije).

O zločinima u zemunskom logoru je zatim izdato Saopštenje br. 87 Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača „Sajmište – mučilište naroda Jugoslavije”, od 11. januara 1946.

Po izveštaju te komisije direktni i indirektni ratni zločinci odgovorni za logor Sajmište su: Pavelić dr Ante, poglavnik NDH; Kvaternik Eugen, glavni ravnatelj za javni red i sigurnost Glavnog ravnateljstva NDH u Zagrebu; Eliker dr Jakob, veliki župan Velike župe Vuka NDH, sa sedištem u Vukovaru; Điković Branimir, bivši advokat iz Sarajeva, šef župskog redarstva Velike župe Vuka u Vukovaru (Zemun i Srem su spadali pod Veliku župu Vuka); Zigfrid fon Kaše, politički predstavnik Rajha u NDH; Kamerhofer, obergrupenfirer, general policije, zapovednik svih nemačkih policijskih snaga u NDH itd.

Ove činjenice smatrao sam da je potrebno da iznesem i zbog ugleda „Politike” (koja se u mojoj porodici čita više od 100 godina), iako je do prenošenja spornog navoda došlo bez ikakvog redakcijskog zahvata od strane novinara lista „Politika”.

U »Politici“ od 6. juna 2017. je na st. 23 objavljen intervju sa g. Robertom Sabadošem, pod naslovom „Logor Staro Sajmište čeka da bude dostojno obeležen“.

Zbog poštovanja prema istorijskoj istini ali i prema čitaocima „Politike“, koja se u mojoj porodici čita više od 90 godina, osećam se dužnim da ispravim neke netačnosti iznesene u delu intervjua u kojem se spominje nacističko-ustaški logor Zemun.

Već sam naslov članka je sporan. 1941. g. je postojalo samo jedno Sajmište, zato naziv logora nikako ne može biti „Staro Sajmište“. Logor treba zvati njegovim pravim imenom, „Logor Zemun“. Čitavo vreme, postojanja, vlasti okupirane Srbije nisu imale nikakva ovlaštenja nad logorom – Srbija je bila sa druge strane Save.

Činjenica je, da su zlikovci logor u prvom razdoblju (decembar 1941 – maj 1942) nazivali „Jevrejski logor Zemun“ i da je tada ubijeno preko 6000 logoraša jevrejske narodnosti. Isto tako je činjenica i to, da je logor bio na teritoriji NDH, da je prvobitno planiran na području Sremske Mitrovice, i da je osnovan dogovorom vlasti Rajha i NDH. Pri tome su ustaške vlasti izričito zahtevale da stražari ne smeju biti Srbi.

Iz Bijelog Brda kod Osijeka u logor Zemun je oterano 360 Srba; od 12-15. jula 1942. iz Bosanske Dubice je u samo 3 dana u logor Zemun oterano preko 5000 Srba. Srem: 22. jula 1943. je npr. iz Ugrinovaca oterano 170 ljudi a iz Dobanovaca tada šalju 260 stradalnika.

U logoru su bili čak i pripadnici nekih jedinica Nedićevom komandom – tzv. legalizovani četnici, koji su se oduprli nacistima prilikom razoružavanja.

To navodi istoričar Venceslav Glišić u knjizi „Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941–1944“ (Beograd, 1970): „Krajem 1942. bilo ih je u logoru oko 500. Iako su bili odvojeni, i za njih je važio isti režim torture…“ U trećoj fazi, u zadnja dva meseca, do kraja jula 1944, čitavu upravu su preuzele ustaše. Sve ovo je bilo poznato januara 1946., kada je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača izdala Saopštenje broj 87, u kojem su obrađeni zločini u logoru Sajmište (Zemun).

Citiram: „Kroz sam logor na Sajmištu prošlo je oko devedeset do stotinu hiljada ljudi. Ogromna većina svih zatočenika bili su Srbi“. U istom saopštenju navedeni su i ratni zločinci odgovorni za logor Zemun – među njima nema ni jednog funkcionera vlasti okupirane Srbije.

Državna komisija je kao zločince prolasila poglavnika NDH Antu Pavelića, ustaškog krvnika Didu Kvaternika, predstavnika Rajha u NDH Zigfrida Kašea i njihove saradnike.

Dakle, ako neko treba da pomogne uređenje memorijalnog centra na mestu logora Zemun, onda su to na prvom mestu pravni naslednici onih koji su logor osnovali i njim upravljali a ne država Srbija.

G. Sabadoš nije istoričar i verujem da je samo iz svoje neobaveštenosti Nediću pripisao izveštaj Emanuela Šefera da je «Srbija Judenfaj». Neki istoričari, zadnjih 10-15 godina, govoreći o žrtvama logora Zemun, šablonski navode «Jevreji, Romi i antifašisti». Srbi, koji su činili veliku većinu logoraša, jedini se ne spominju po nacionalnoj pripadnosti. To ne razumem, nisu samo Srbi bili antifašisti, odnosno i srpski antifašisti valjda imaju svoju nacionalnu pripadnost.

I, na kraju, nešto o konceptu uređenja memorijalnog centra. Mislim da muzej treba urediti po načelima muzejske struke (npr. po razdobljima), kao svuda drugde u Evropi. Moj otac i deda su se borili protiv nacizma; zato ne pristajem da se posle 75 godina žrtve u muzeju dele po nacionalnoj pripadnosti – mislim da je taj koncept poražen 1945. Civilizacijski, to ne pripada u 21. vek.

Autor: Nikola Milovančev, 2019.