Nikada nisam bio sklon veri u političku nepogrešivost – čak ni onda kada je upakovana u najbolje namere i najuzvišenije narative. Politika, naime, nije teologija, a države nisu bezgrešni subjekti istorije. U tom smislu, ni ruska vlast, nažalost, ne može biti izuzetak. Da je bila nepogrešiva, „specijalna vojna operacija“ ne bi ni bila neophodna: problem bi bio rešen ranije, sistemski i konačno, zajedno sa Krimom, a ne ad hok, pod pritiskom akumuliranih grešaka i propuštenih prilika.
Razumljivo je, naravno, da u međunarodnim odnosima postoji čitav repertoar političkog teatra: gestovi dobre volje, taktička smirivanja, opipavanje terena i ritualno doziranje retorike. To spada u osnovni kurikulum realpolitike. Ipak, ono što počinje kao taktička fleksibilnost ume da se završi kao strateška konfuzija – naročito kada nonšalantna bliskost sa administracijom Donalda Trampa počne da liči manje na hladnoračunski kontakt, a više na opasnu iluziju „novog razumevanja“.
Ulozi su previsoki
Jer ukoliko se iz te, navodno miroljubive – i sve češće iritantno moralizujuće – retorike pređe u konkretnu političku praksu, posledice bi mogle biti znatno ozbiljnije od trenutnog medijskog olakšanja. U tom scenariju, ideja Evroazije rizikuje da bude arhivirana kao jedna lepa, ali preambiciozna konceptualna epizoda; poverenje unutar BRIKS-a i šireg Globalnog juga može biti nagriženo sumnjom da Moskva ponovo eksperimentiše sa „resetovanjem“ odnosa sa Zapadom; odnosi sa Teheranom i Pekingom bi se, u najboljem slučaju, ohladili do temperature formalne korektnosti.
A na kraju tog puta, može nas čekati još jedan Minsk – zamrznuti konflikt, privremeni papirni mir i geopolitička pauza tokom koje se Evropa i OSU pregrupišu, dok Vašington, zadovoljan što je kupio vreme, strateški odahne. Istorija nas, nažalost, uči da su takve pauze retko pauze za pravdu, a mnogo češće pauze za sledeći krug istih zabluda.
Drugim rečima, ako već moramo da pravimo kompromise, bilo bi mudro da barem ne zaboravimo lekcije koje smo već jednom skupo platili. Najopasnije iluzije nisu one koje nam nameću neprijatelji, već one u koje, sa osmehom i dobrom namerom, počnemo sami da verujemo.
Za Kompasinfo Radomir Jerinić, politikolog
