Никада нисам био склон вери у политичку непогрешивост – чак ни онда када је упакована у најбоље намере и најузвишеније наративе. Политика, наиме, није теологија, а државе нису безгрешни субјекти историје. У том смислу, ни руска власт, нажалост, не може бити изузетак. Да је била непогрешива, „специјална војна операција“ не би ни била неопходна: проблем би био решен раније, системски и коначно, заједно са Кримом, а не ад хок, под притиском акумулираних грешака и пропуштених прилика.
Разумљиво је, наравно, да у међународним односима постоји читав репертоар политичког театра: гестови добре воље, тактичка смиривања, опипавање терена и ритуално дозирање реторике. То спада у основни курикулум реалполитике. Ипак, оно што почиње као тактичка флексибилност уме да се заврши као стратешка конфузија – нарочито када ноншалантна блискост са администрацијом Доналда Трампа почне да личи мање на хладнорачунски контакт, а више на опасну илузију „новог разумевања“.
Улози су превисоки
Јер уколико се из те, наводно мирољубиве – и све чешће иритантно морализујуће – реторике пређе у конкретну политичку праксу, последице би могле бити знатно озбиљније од тренутног медијског олакшања. У том сценарију, идеја Евроазије ризикује да буде архивирана као једна лепа, али преамбициозна концептуална епизода; поверење унутар БРИКС-а и ширег Глобалног југа може бити нагрижено сумњом да Москва поново експериментише са „ресетовањем“ односа са Западом; односи са Техераном и Пекингом би се, у најбољем случају, охладили до температуре формалне коректности.
А на крају тог пута, може нас чекати још један Минск – замрзнути конфликт, привремени папирни мир и геополитичка пауза током које се Европа и ОСУ прегрупишу, док Вашингтон, задовољан што је купио време, стратешки одахне. Историја нас, нажалост, учи да су такве паузе ретко паузе за правду, а много чешће паузе за следећи круг истих заблуда.
Другим речима, ако већ морамо да правимо компромисе, било би мудро да барем не заборавимо лекције које смо већ једном скупо платили. Најопасније илузије нису оне које нам намећу непријатељи, већ оне у које, са осмехом и добром намером, почнемо сами да верујемо.
За Компасинфо Радомир Јеринић, политиколог
